ШББ КББ – ракија (није) на попусту

ИВАН КОВАЧ

МАЛИ ВОДИЧ КРОЗ КРИТИЧКО МИШЉЕЊЕ (8)

Замислите да постоји компанија „Залогај са стране“ која нуди виртуелну љубавну аферу. Компјутер стимулише ваш мозак тако да имате савршено уверљив осећај да „спавате“ са неком непостојећом особом. Да ли би било морално оправдано користити услуге компаније иако сте у вези? Овај и стотине других тзв. мисаоних експеримената користе филозофи, научници (Ајнштајн је Gedankenexperiment широко популаризовао као научни метод), а људи их и спонтано изводе у свакодневици у маниру шта би било кад би било. Смисао је да се претпостави ситуација и покуша утврдити до каквих би последица она довела. У лабораторији ума се испитују идеје, гурају до крајњих граница, а то нас провоцира, води до преиспитивања уврежених мишљења и напуштања саморазумљивости.
Предност замишљених огледа је у томе што поједина испитивања изван ума напросто нису могућа или је њихово извођење морално проблематично. Такође, услови су посве контролисани, фактори се к’о од шале варирају, чиме се уклања све оно што беспотребно усложњава и замућује истраживану ситуацију у животу. Хипотетички сценарио са компанијом „Залогај са стране“ анализира рецимо природу неверства тако што претпоставља да особа са којом бисмо „спавали“ – не постоји. Можемо се даље запитати да ли у неверство спада и сајбер секс са стварном особом, коју познајемо или не, на другом крају рачунарске везе? Или, на пример, да ли је неверство узбудити се гледајући или чак читајући порнографију? Или, пак, ако сексуално фантазирамо о другим особама, филмским звездама, односно људима из непосредне околине? Замишљеним експериментом се, дакле, преиспитује суштина неверства. Још битније, разматра се питање како доживљавамо љубав, романтичну везу. Да ли нам је битна слобода и поверење, или је тежиште на посесивности, услед егоцентризма, несигурности и сл? Да ли и шта недостаје нашој вези ако тражимо услуге замишљене компаније?
Да парафразирам филозофа Имануела Канта, мисли без искуства су празне, док је искуство без разума слепо. Ипак, лично, доживљено искуство није једино у стању да нам мисли испуни садржајем – то може учинити и машта. Стваралачка машта без разума остаје пуко фантазирање, а разум без стваралачке маште ненадахнут. Међутим, имагинацијом, посредованом богатим искуством и луцидним разумом, у стању смо антиципирати сутрашњицу а то је драгоцена практична мудрост (о нашој (не)способности предвиђања подробно ћу у засебном чланку). Исто тако, имагинацијом можемо „предвиђати“ уназад, претпостављати шта се у прошлости могло догодити, а из одређеног разлога није. Они који не памте и не промишљају прошлост, каже изрека, осуђени су да је понављају, отуд итекако ваља учити на грешкама.
Наравно, опсесивно мозгање о пропуштеним приликама, кобељање у дилемама, запетљавање питањима „а шта да сам?“, јалово је, своди се на плач за просутим млеком, а каткад бива и деструктивно. Оно може створити хиљаду прошлости, али ниједну будућност, одражавајући губитак контроле у животу. Такође, „шта ако“ интелектуалне вежбе могу представљати и безазлену разоноду која неретко заврши и у лапрдању и јаловом мудријашењу (и теми просеравања намеравам посветити засебан чланак будући да баљезгања сваке врсте, сасвим незаинтересованог да се дође до истине, данас чини се има више него икад). Таква је рецимо ментална гимнастика шта би било да је Дража победио, да је Ђинђић преживео, да у полуфиналу нисмо извукли ту и ту екипу („јер у финалу је све могуће“), да се наш нападач није повредио или да није добио други жути картон итд.
Колико мисаони експерименти могу бити од практичне користи посведочава следећи случај. Пре који месец свратио сам у локални маркет и спазио неку ракију на нимало наивном попусту. Иако нисам планирао да је купим, понуда је била примамљива те сам зграбио боцу са налепницом на којој је писало да ће попуст од 30% бити обрачунат на каси и спустио је у корпу међу други бакалук. Ипак, на каси је дошло до техничког проблема, касирка није успевала да очита попуст. Напослетку ме је погледала упитно, а ја сам широкогрудо климнуо и промрмљао да ћу свеједно купити. Мало затим нашао сам се на улици са блаженим осећајем да сам испао магарац. Верујем да се у овој прилици није радило о завери маркета против потрошача, али случај свеједно јасно указује на одређену, нажалост не само моју несретну склоност. Наиме, када једном нешто одлучимо, суочавамо се са личним и социјалним притиском да останемо доследни нашој одлуци. Недоследно понашање се обично доживљава као слабост, несигурност, збуњеност, чак превртљивост, а ја сам очигледно желео да пред касирком и самим собом то избегнем. Међутим, да се заиста радило о завери, а такве ствари у продаји и маркетингу нипошто нису ретке (о техникама утицаја и манипулације такође неком наредном приликом), у питању би било тзв. бацање ниске лопте. – Нуди се, наиме, подстицај који изазове позитивну одлуку о куповини (обавештење о попусту цене ракије од 30%), али се пре куповине, а након што је донесена одлука о куповини, почетни подстицај спретно уклони (технички проблем на каси). Услед споменуте доследности бивамо склони придржавати се договара и поред тога што су се околности промениле те је понуда постала лоша или макар лошија. У тој ситуацији ваља да тестирамо себе мисаоним експериментом, да се запитамо следеће: „с обзиром на оно што сада знам, када бих се могао вратити у прошлост, да ли бих донео ту исту одлуку?“. Права невоља је што у међувремену почнемо измишљати низ нових разлога како бисмо учврстили и оправдали своју одлуку. – „Ионако ће ми добро доћи још једна флаша ракије“, врзмало ми се по глави, „нисам платио скупље него што иначе плаћам“, „већ сам донео флашу на касу, глупо је сада да је враћам“ итд. Управо због ових накнадних рационализација нисмо увек спремни признати себи да смо намагарчени, па је упитно колико смо уопште кадри у сличним ситуацијама непристрасно (а то је неопходно!) експериментисати у мислима.
Доследност је обично пожељна и корисна, она као и друге аутоматске шеме реаговања нуди менталну пречицу кроз сложене ситуације модерног живота (о системима 1 и 2 сам већ у серијалу писао). Услед тога не морамо размишљати о сваком потезу пре него га предузмемо, трошити време и енергију за вагања за и против. На тај начин спонтано поступамо у складу са нашим претходним одлукама, а то је у већини ситуација сасвим прикладно. Проблем је инсистирање на доследности када то није разборито. Уосталом, каже изрека, само глупи и мртви никада не мењају мишљење. Каткад доследност није корисна пречица нити принципијелност (као супротност интелектуалном и моралном конформирању како ветар дуне), већ тек задртост.
Са претходно споменутим мисаоним експериментом у вези је и један далеко начелнији који је сугерисао филозоф Ниче идејом о вечитом враћању. „Овај живот какав сада живите, и какав сте живели, мораћете поново да проживите и још безброј пута приде; и неће бити ничег новог у њему, већ ће сваки бол и свака радост и свака мисао и уздах… морати да вам се врати… Вечни пешчани сат постојања се окреће наопачке изнова и изнова, и ви са њим, као зрно прашине“. Уколико се овом могућношћу одушевимо – дивно! Али ако се на саму помисао вечитог враћања ужаснемо до сржи – јасно је шта нам је чинити са остатком живота.
(У следећем броју настављам причу о ШББ КББ).