ШББ КББ – срнетина за вегетаријанца

Мали водич кроз критичко мишљење (9)

ИВАН КОВАЧ

Као што сам прошлог пута напоменуо, и у овом броју ћу се бавити мисаоним експериментима, дакле фантазијом заснованом на разуму и искуству или, напросто казано, размишљањем шта би било кад би било.
Замишљено експериментисање итекако доприноси развоју критичке мисли, посебно јер нам може помоћи у препознавању недоследности и нејасноћа у сопственим гледиштима. Мене самог, рецимо, увек изнова зачуди и испровоцира следећи хипотетички сценарио указујући ми да нисам до краја домислио своју вегетаријанску позицију. Наиме, одрекао сам се меса услед разлога моралне природе, јер патњу животиња сматрам беспотребном када се већ могу здраво хранити и вегетаријански (што, свестан сам, многи људи нису у прилици). При том, посебно се противим очајним условима у којима се животиње узгајају на индустријским фармама. Међутим, ако бих замислио ситуацију да на путу нехотице згазим какву дивљач, зашто тада не бих несретну животињу једноставно стрпао у гепек и испоручио ћалцу да је зготови за недељни ручак?! Већ сам указао, у претходном тексту, на преимућство мисаоног експериментисања да издваја и варира факторе истраживане појаве, а у овом је огледу пресудни разлог зашто сам вегетаријанац напросто искључен. Наравно, могао бих да се браним да било какво конзумирање меса штети мојој вегетаријанској решености, или да се позовем на осећај гађења који се донекле већ запатио у мени, али осећам да би то било врдање, неубедљиво избегавање изазова који поставља мисаони експеримент. Такође, ако вегетаријанство почива на избегавању патњи животиња, јавља се дилема које су животињске врсте уопште способне да пате, а које не, а то недвосмислено утврдити не само да није лако, већ вероватно није ни могуће.
Колико је мисаоно експериментисање значајна полуга критичког мишљења можда се понајбоље огледа у политици. „Данас је лакше замислити да астероид збрише целокупан живот на Земљи“, примећује словеначки филозоф Славој Жижек, „него другачији систем од капитализма“. То је отуд што су, марксистички казано, мисли владајуће класе уједно и владајуће мисли епохе. Наиме, услед идеолошке обмане (политичким манипулацијама ћу се подробно бавити у неком наредном тексту), економски закони људима изгледају као закони физике, дакле неумитно, као усуд. Чини нам се како другачији свет није могућ, да нема алтернативе. Предрасуда актуелности, односно кратковидост под утицајем садашњице, толико је жилава да су „крај историје“ убеђено објављивали чак и највећи умови, Хегел рецимо. Верујем да су и праисторијски људи, ако узмемо да су уопште о томе мозгали, свој начин живота сматрали непромењивим, и тешко да су могли замислити било какву заједницу и друштвене односе мимо оних у којима су живели. Међутим, иако није нимало лако отргнути се челичног стиска данашњице, „морамо се усудити да измислимо будућност“, апелује афрички револуционарни вођа Томас Санкара. Морамо, јер је могуће, и јер треба, с обзиром да садашњица не ваља. У томе је силна критичка вредност фантазије – једино утопијским мишљењем, односно племенитим сновима о могућем бекству из ноћне море садашњице, у стању смо превладати status quo. Не треба заборавити при том да је и наша актуелна реалност некада сматрана утопијом, неостваривом будућношћу. На све то циља наизглед парадоксалан поклич револуционара Че Геваре – „будимо реални, захтевајмо немогуће!“.
Позив да се подрива стари свет дочекује се, природно, на нож од стране свакојаких конзервативаца и традиционалиста који јавност застрашују прибегавајући и сами мисаоном експериментисању, али то по правилу чине рђаво, сасвим пристрасно. Типична је ту логичка грешка клизава низбрдица. – „Ако легализујемо марихуану, то ће водити легализацији и свих тешких дрога – хероину и другим смртоносним наркотицима“ или „Ако гејевима дозволимо да ступају у брак, сигурно ће следити склапање брака и са кућним љубимцима, аутомобилима, па чак и са децом“. Преварни механизам хипотетичког сценарија је следећи: прва појава, која је и предмет дискусије, узима се као не-тако-проблематична, али се претпоставља да ће узроковати другу појаву која је већ недвосмислено рђава и неприхватљива, па отуд, а то је поента, ни прву не треба допустити. Међутим, узрочно-последичну везу између две појаве тек треба доказати, а у датим примерима те каузалне везе напросто нема.
Многи утопијски и дистопијски романи представљају проширене, разрађене мисаоне експерименте. Читаоцима препоручујем скорашњу телевизијску адаптацију романа „Слушкињина прича“ Маргарет Атвуд који разматра шта би било када би хришћански фундаменталисти завладали Америком.
Што се тиче политичке проблематике, један од упутнијих мисаоних експеримената је Вео незнања Џона Ролса. Замислите, наиме, да сте у прилици да одлучујете о правилима која ће важити у друштву, а да при том не знате која ће вас друштвена позиција, уопште животна ситуација снаћи. Дакле, да не знате јесте ли мушкарац или жена, здрави или болесни, Србин или Ром, хетеросексуалац или хомосексуалац, интелигентан или тупав, следбеник већинске или мањинске конфесије, односно атеист, да ли сте из богатунске или сиротанске породице и тако даље – а то наравно нипошто није свеједно. Каква бисте правила у тој прилици донели? Они који у друштву заиста одлучују о правилима, и у томе је невоља, нису свесни свог привилегованог положаја. С тим у вези као наставник на часу организујем (лажно) наградно такмичење – позовем ученике да згужвају папир и направе лоптицу, и да са свог места гађају корпу за отпатке коју поставим тик испред прве клупе. Јасно, они из задњих редова одмах почну да се буне, док ови из првих клупа обично у међувремену ћутке крену гађати и погађати. Међутим, то што такмичење заиста омогућава свима да учествују и погоде – а с времена на време се деси да понеко натпросечно вешт или таличан погоди и из задње клупе – ствара се привид слободне и фер утакмице. – У томе је превара такозваног америчког сна – сви могу успети, то је тачно, али колико неповлашћених заправо и оствари тај сан, колико уистину има „милионера из блата“?! Да поједноставим – када делимо пицу или чоколаду важи правило да бирамо последњи, јер када не знамо које парче ће нам запасти, трудићемо се да разделимо на равне части. Прави заплет настаје када се запитамо да ли је фер дати, односно омогућити свима исто? – И гладном и ситом (пица), и слабовидом и оштровидом (гађање у корпу за отпатке), односно, уопштено узето, и онима који су на било који начин ускраћени, маргинализовани, беспомоћни, као и онима који то нису?
Ево још неких занимљивих и провокативних мисаоних огледа забележених у историји филозофије, уопште људске мисли. Ако некога занима вештачка интелигенција односно питање могу ли машине да мисле, ту су Игра имитације (Тјурингов тест) математичара Алана Тјуринга и, као контрааргумент, Кинеска соба филозофа Џона Серла. Гигов прстен односно прстен невидљивости спомиње се код Платона као мисаони оглед о људској кварљивости – да ли би свако од нас радио шта год му падне на памет само када би знао да неће бити ухваћен? За крај, један забаван мисаони експеримент, да се поиграте, иако је заправо реч о игрању људским животима. Ради се о такозваном Проблему воза (трамваја) Џудит Томсон. Замислите да присуствујете следећој ситуацији – воз неконтролисано, незаустављиво јури према петорици људи свезаних на шинама. Поред вас је, међутим, полуга која помахнитали воз може преусмерити на споредни колосек на коме је – враг, нажалост, не спава – један свезан човек. Да ли ћете повући полугу? Ако у овој дилеми одлука и није одвећ тешка, замислите даље да сте на мосту изнад пруге којом такође тутњи помахнитали воз према петорици свезаних несрећника, али сада нема полуге, већ је једини начин да спречите петоструку погибију тако што ћете гурнути са надвожњака неког дебељка који се баш у том тренутку туда шеткао. Да ли ћете то учинити? Има ли (морално релевантне) разлике у ова два случаја? Напокон, замислите петорицу самртника у болници, сваки ишчекује трансплантацију – двојици је неопходно по једно плућно крило, двојици по један бубрег, а једном треба срце. Ако не добију те органе данас, сви ће умрети. У болници се баш тог дана нашао неки младић који је ту због годишњег лекарског прегледа и савршено одговара као донор. Међутим, он не жели да буде донор. Да ли је морално оправдано (и зашто јесте/није?) свеједно ухватити несретног младића и „оперисати“ га тј. исећи га на комаде и разделити његове органе и тако спасити самртнике?