Својом главом: „ПАМЕТНОМ ДОСТА…“

Када се у расправама догоди, а то је готово увек, да сва сила аргумената, убедљива и довољна, није у стању да промени мишљење саговорника, разборито је баталити свако даље доказивање. Са задртим саговорницима, „недоказаним“, који не прихватају разлоге, узалудно је настављати се, и изрека „Паметном доста“ (на латинском „Sapienti sat“) чини се ту сасвим на месту. Ипак, сентенција се неретко злоупотребљава и као софистичка финта која треба да обезбеди ефектно извлачење из расправе која се губи или барем не добија, да прикрије слабашну аргументацију, чак којекакве неистине и будалаштине. Без изнетих убедљивих аргумената сентенција постаје тек ad hominem (напад на личност, а не на аргумент), а на истом трагу су и следеће дисквалификације: „Свим разумним, образованим и нормалним људима савршено је јасно…“, „Кад порастеш кашће ти се само.“ и „Али неки никад не схвате…“. Исту поенту по правилу има и популарна мудрост „Никад се не расправљај са будалом. Прво ће те спустити на свој ниво, а онда добити на искуство.“ Такође, често се један одређени аргумент, иако недовољан, потеже и проглашава одлучујућим за расправу уз самозадовољне коментаре „Крај дискусије!“, „О чему даље да причамо?!“ итд.

Како год, није увек јасно, чак ни у наукама, а камоли у свакодневним расправама, шта заправо представља довољно сведочанство у прилог некој тези тј. доказ. Колико је, прецизно говорећи, то „доста“ паметном човеку? У расправама нипошто није лако одредити, још мање утаначити са саговорницима доказне стандарде, критеријум тежине изнетих аргумената. Управо ова околност је у основи интелектуалног непоштења када се од саговорника захтева један, одређен кључни доказ (тзв. one single proof), а ако овај то није у могућности да учини, тада наводно читава његова теза пада у воду. Рецимо, они који негирају холокауст траже да им се достави извештај са аутопсије јеврејских логораша којим се потврђује да су усмрћени у гасној комори, док они који бране Ратка Младића од одговорности за злочин у Сребреници траже да им се предочи његова писмена наредба за спровођење злочина итд. Разуме се, они и инсистирају на том једном, кључном доказу, упркос постојању толиких других доказа, управо јер знају да га није могуће обезбедити. Наравно, њихова је скрупулозност недоследна, па захтевају строге доказе и цепидлачење само када им то одговара, пре свега од друге стране.