Трудом ка успеху: Биљана Релић

Разговор водила Јулијана Палинкаш

Данас је мајка преслатког дечака Алексе, а своју спортску каријеру отпочела 2005. године, када је имала само шест година. Биљана Релић, се кроз разговор за лист „Бечејски дани“ присетила својих почетака и открила нам разлог зашто више не тренира кајак.

„Да, релативно сам рано кренула да тренирам и баш ми је драго због тога. Иначе сам као дете била врло хиперактивна и спорт ми је био нешто на шта сам трошила вишак енергије, а касније кроз живот издувни вентил. Не могу баш да кажем да сам одлучила свесно јер је то све било за мене некако спонтано. Имала сам од самог старта јако велик таленат и резултати су брзо долазили. Заволела сам тај осећај победника и кад је дошло време да није довољан само таленат за резултат тек тад сам, могу рећи свесно одлучила да желим тиме да се бавим јер сам заиста уживала у кајаку. Просто природа, спорт обухвата цело тело, ум, путује се по свету и стичеш пријатеље широм света. Све ми се то допадало и то је некако пресудило да останем. Иначе сам по природи експлозивна и заљубила сам се још у раним категоријама за дисциплину к1-200м што су и даље како је каријера одмицала резултати показали“, присетила се Биљана својих почетака.

Након десет година, наша саговорница је представљала Србију на такмичењу. Занимало нас је какав је то осећај.

„Као и већина такмичара одговорићу да осећај не може да се опише речима. Једноставно радиш на нечему дуго, дајеш себе у то 101% и на крају се то нешто што сањаш дешава на јави и осећај је неописив.“

Релић је у то време иза себе имала 150 медаља, а 2017. године је трећа на светском и друга на Европском такмичењу. Питали смо је како је изгледао њен живот тада, с обзиром да је често путовала у друге државе. Она је истакла да је већ тада била одвојена од својих родитеља.

„Да, као што сам напоменула, резултати су долазили јер сам вредно радила и посветила свој живот кајаку. Тада сам већ била одвојена од својих родитеља.Живела у другим градовима да бих постизала резултате. Тренинзи су били доста напорни поготово јер сам путовала да бих завршавала основне обавезе за сколу. Све је то ишло глатко јер сам имала циљ Јулијана Палинкашиспред себе и грабила сам сваку прилику да се одмарам кад сам била у прилици. Доста је било одрицања“, она додаје и да је школу морала да заврши вандредно, као и да су у школи коју је похађала имали разумевања и пружали јој подршку.

„Имала сам огромну срећу што је моја средња школа имала разумевања за мене и оно што радим. Морала сам ванредно да завршим школу, али су ми максимално изашли у сусртет и дозволили да имам „продужене викенде“ што сам ја враћала тиме што сам била увек прва кад је одговарање. Учила сам лекције унапред и на тај начин постизала да имам довољно оцена у дневнику и трудила сам се да се не одвајам од остале деце. Јако је било узбудљиво, сад кад се сетим тог периода имам осмех на лицу.“

Признаје да је имала своје успоне и падове, али да није одустала од своје дисциплине јер је веровала у то што ради.

„Имала сам као и сваки човек успоне и падове, и не бих никада одустала од кајака јер сам све што сам имала дала у то. Врло сам поносна на себе.“

Не сматра себе за губитником иако више не тренира кајак, из простог разлога што је њена дисциплина укинута.

„Тренутно више не тренирам, али не сматрам да сам зато губитник и да сам одустала. Престала сам да тренирам јер сам живела за дисциплину к1-200 коју су укинули и више није олимпијска дисциплина. Није било лако и то знају моји људи који су пролазили тај период са мном. Много сам се двоумила шта да урадим и како ћу даље. Али ето одлуку сам донела и не кајем се, јер сам дала све од себе. На крају кад погледам иза себе морам да кажем да себе видим као великог борца и победницу на неки начин.“

Открила нам је да би се можда вратила кајаку уколико би вратили њену дисциплину, иако би морала добро да размисли о томе. Та одлука не зависи само од ње, већ и њене  како каже најсјајније медаље, Алексе.

„Алекса је моја најсјајнија медаља. Он је чудо једно, много је добар дечак и пун је неких изазова. Никад ми није досадно са њим. Ако би се вратила дисциплина к1 -200 јако бих добро села и размислила и највероватније да бих хтела да наставим тамо где сам стала, али у оваквим околностима искрено не верујем да ми је тамо место. Мислим да сам за боље ствари. Спорт је опасна ствар иако се види само резултат иза тога стоји много компликација, непроспаваних ноћи, плакања, размишљања… а тренутно је таква ситуација у кајаку да се не проналазим у осталим дисциплинама, бар не довољно да бих жртвовала све… поготово то сад не бих јер имам бебу и сад нисам само ја у питању“.

За крај је оставила поруку Бечејцима.

„Све што радите, радите свим срцем, свом снагом. Битно је да се ви осећате у том тренутку добро. Исто тако не радите ствари због „шта ће људи рећи“ Пратите ваше срце и радите ствари које волите и резултат ће доћи.“