Trudom ka uspehu: Biljana Relić

Razgovor vodila Julijana Palinkaš

Danas je majka preslatkog dečaka Alekse, a svoju sportsku karijeru otpočela 2005. godine, kada je imala samo šest godina. Biljana Relić, se kroz razgovor za list „Bečejski dani“ prisetila svojih početaka i otkrila nam razlog zašto više ne trenira kajak.

„Da, relativno sam rano krenula da treniram i baš mi je drago zbog toga. Inače sam kao dete bila vrlo hiperaktivna i sport mi je bio nešto na šta sam trošila višak energije, a kasnije kroz život izduvni ventil. Ne mogu baš da kažem da sam odlučila svesno jer je to sve bilo za mene nekako spontano. Imala sam od samog starta jako velik talenat i rezultati su brzo dolazili. Zavolela sam taj osećaj pobednika i kad je došlo vreme da nije dovoljan samo talenat za rezultat tek tad sam, mogu reći svesno odlučila da želim time da se bavim jer sam zaista uživala u kajaku. Prosto priroda, sport obuhvata celo telo, um, putuje se po svetu i stičeš prijatelje širom sveta. Sve mi se to dopadalo i to je nekako presudilo da ostanem. Inače sam po prirodi eksplozivna i zaljubila sam se još u ranim kategorijama za disciplinu k1-200m što su i dalje kako je karijera odmicala rezultati pokazali“, prisetila se Biljana svojih početaka.

Nakon deset godina, naša sagovornica je predstavljala Srbiju na takmičenju. Zanimalo nas je kakav je to osećaj.

„Kao i većina takmičara odgovoriću da osećaj ne može da se opiše rečima. Jednostavno radiš na nečemu dugo, daješ sebe u to 101% i na kraju se to nešto što sanjaš dešava na javi i osećaj je neopisiv.“

Relić je u to vreme iza sebe imala 150 medalja, a 2017. godine je treća na svetskom i druga na Evropskom takmičenju. Pitali smo je kako je izgledao njen život tada, s obzirom da je često putovala u druge države. Ona je istakla da je već tada bila odvojena od svojih roditelja.

„Da, kao što sam napomenula, rezultati su dolazili jer sam vredno radila i posvetila svoj život kajaku. Tada sam već bila odvojena od svojih roditelja.Živela u drugim gradovima da bih postizala rezultate. Treninzi su bili dosta naporni pogotovo jer sam putovala da bih završavala osnovne obaveze za skolu. Sve je to išlo glatko jer sam imala cilj Julijana Palinkašispred sebe i grabila sam svaku priliku da se odmaram kad sam bila u prilici. Dosta je bilo odricanja“, ona dodaje i da je školu morala da završi vandredno, kao i da su u školi koju je pohađala imali razumevanja i pružali joj podršku.

„Imala sam ogromnu sreću što je moja srednja škola imala razumevanja za mene i ono što radim. Morala sam vanredno da završim školu, ali su mi maksimalno izašli u susrtet i dozvolili da imam „produžene vikende“ što sam ja vraćala time što sam bila uvek prva kad je odgovaranje. Učila sam lekcije unapred i na taj način postizala da imam dovoljno ocena u dnevniku i trudila sam se da se ne odvajam od ostale dece. Jako je bilo uzbudljivo, sad kad se setim tog perioda imam osmeh na licu.“

Priznaje da je imala svoje uspone i padove, ali da nije odustala od svoje discipline jer je verovala u to što radi.

„Imala sam kao i svaki čovek uspone i padove, i ne bih nikada odustala od kajaka jer sam sve što sam imala dala u to. Vrlo sam ponosna na sebe.“

Ne smatra sebe za gubitnikom iako više ne trenira kajak, iz prostog razloga što je njena disciplina ukinuta.

„Trenutno više ne treniram, ali ne smatram da sam zato gubitnik i da sam odustala. Prestala sam da treniram jer sam živela za disciplinu k1-200 koju su ukinuli i više nije olimpijska disciplina. Nije bilo lako i to znaju moji ljudi koji su prolazili taj period sa mnom. Mnogo sam se dvoumila šta da uradim i kako ću dalje. Ali eto odluku sam donela i ne kajem se, jer sam dala sve od sebe. Na kraju kad pogledam iza sebe moram da kažem da sebe vidim kao velikog borca i pobednicu na neki način.“

Otkrila nam je da bi se možda vratila kajaku ukoliko bi vratili njenu disciplinu, iako bi morala dobro da razmisli o tome. Ta odluka ne zavisi samo od nje, već i njene  kako kaže najsjajnije medalje, Alekse.

„Aleksa je moja najsjajnija medalja. On je čudo jedno, mnogo je dobar dečak i pun je nekih izazova. Nikad mi nije dosadno sa njim. Ako bi se vratila disciplina k1 -200 jako bih dobro sela i razmislila i najverovatnije da bih htela da nastavim tamo gde sam stala, ali u ovakvim okolnostima iskreno ne verujem da mi je tamo mesto. Mislim da sam za bolje stvari. Sport je opasna stvar iako se vidi samo rezultat iza toga stoji mnogo komplikacija, neprospavanih noći, plakanja, razmišljanja… a trenutno je takva situacija u kajaku da se ne pronalazim u ostalim disciplinama, bar ne dovoljno da bih žrtvovala sve… pogotovo to sad ne bih jer imam bebu i sad nisam samo ja u pitanju“.

Za kraj je ostavila poruku Bečejcima.

„Sve što radite, radite svim srcem, svom snagom. Bitno je da se vi osećate u tom trenutku dobro. Isto tako ne radite stvari zbog „šta će ljudi reći“ Pratite vaše srce i radite stvari koje volite i rezultat će doći.“