„Уранак“ – година 2024. 

Да нешто код нас није у реду показује већ деценијама начин на који славимо 1. мај. Један од рецидива „полутка типа“ синдиката које смо имали у последњих деценију, две у оној почившој држави па све до скоро прећутне забране оснивања синдиката од стране приватних предузећа је апсолутна апатија радника које нема ко, али ни на основу чега да заштити. 

Једна од добрих показатеља била је и овогодишња „прослава“ Првог маја. Послодавци су се више него икада 1. мај Међународни празник рада схватили олако јер веома добро знају да нема ко да их контролише, да им поставља било какве услове. И док се чак и у јавним службама и предузећима укидају преостали облици синдикалног организовања а приватници без резерве не допуштају да се исти и зачне, код нас се врте ражњеви са јагањцима и то углавном код оних срећника који за тај празник нису радили и лепо га саставили са Најтужнијим даном Васкрса. Истовремено на улицама тзв. „западног света“, тамо где наши углавном беже јер је много боље него овде и радник се много више поштује, улице су и ове године биле пуне оних који захтевају још више, првомајски протести су свуда толико масовни да и столице министара „подрхтавају“ на топот корака на улицама.  

У Бечеју још увек постоји само Савез самосталних синдиката, једина синдикална организација која обједињује оне синдикалне организације које још, бар формално, постоје у граду и то су углавном  синдикати појединих установа и служби у јавном сектору. Но, нема ту баш много помака када су радничка права у питању јер у тој форми ту нема ни много неког социјалног дијалога. Нема ко и са ким да „преговара“ . Проблема свакако има јер мало је радника који могу да живе од зараде, социјална раслојеност друштва је све већа, класне разлике огромне, плате и даље код приватника нису увек редовне, још увек има минималаца и примања „на руке“, годишњи одмори су нерегулисани, боловања такође, има радника на црно … о регресима из златног доба „социјализма“ и топлим оброцима сањају само они који су за тако нешто икада чули. Ускоро ће у пензију отићи и последњи члан синдиката неке фирме који је још имао регрес за летовање а убрзо након тога и у историју јер продужење радног стажа полако куца на врата Геронтолошког центра. 

Пре неколико дана објављена је публикација Положај радника у Србији у издању Савеза самосталних синдиката Србије где се, између осталог, наводи да је према Глобалном индексу радних права Србија земља у којој се радна права системски крше, јер, како је то дефинисано, Влада односно компаније улажу озбиљне напоре да сломе колективни глас радника тако што су основна права под сталном претњом.

Када је у питању локал, да ли се сећате приче, новинарски чланака и обећања из локалне самоуправе о оснивању локалног социјално-економског савета који је требало да послужи као везивно ткиво између јавног и приватног сектора када је у питању успостављење дијалога о синдикалном организовању, о условима рада, запошљавања, бенефитима, радним правима на нивоу локалне привреде? Одлука о оснивању овог савета пролонгирана је неколико пута док тема није комплетно заборављена, о дијалогу  али и притиску на приватнике да „дозволе“ оснивање синдикалних организација у фирмама да не говоримо. Очигледно је да јавни сектор бира битке као уосталом и држава. Приватни сектор је све више света крава која слободно шета улицама сиромашног гета. 

Социјални дијалог на локалну не постоји јер када се статистички обраде подаци (па и они званични Статистичког завода) у бечејској општини врло очигледно „сви једемо сарму“ јер нам се општински просек зараде креће ту негде у неком просеку на нивоу Србије. За добар део радника, од којих неки чак раде и у јавним установама и службама, зараде су ниске и недовољне за достојанствени живот, минималац је и даље општи стандард, његова су повећања недовољна и не прате раст цена и трошкова живота, а упркос законским решењима у Србији и даље годишње више од 50 људи смртно страда на радном месту јер се ретко поштују и одредбе о сигурности радника на послу. 

Ипак, у Савезу самосталних синдиката општине Бечеј подсећају нас да чланови могу да искористе бесплатне правне савете и заступање пред судом. Председница Јасмина Обрадовић истиче да је прошле године највише притужби ишло због прековременог рада који се најчешће не плаћа. 

Одавно је Србија, напомиње се у Првомајском прогласу, подручје са јефтином радном снагом. У трци за профитом и даљим богаћењем, похлепни капитал заборавља да је рад једини стваралац вредности, да је радник тај који ствара, гради, обучава, лечи, сади, бере и жање, превози, продаје и чува.

Т.Д.