Успон и пад биоскопа у Бечеју

Крајем 19. и почетком 20. века биоскопске представе, тада још увек у форми експерименталних пројекација, су биле организоване по салонима великих светских центара уметности и у круговима ексцентричних хобиста и пионира филмске технологије. Била је то тада још увек новотарија чије могућности добар део и оних који су присутвовали некој од њих није могао ни да наслути. Тек 1906. године када су направљени мало озбиљнији и квалитетнији пројектори могло је да се прича о неким масовнијим емитовањима за ширу јавност. Од тада па у следећих неколико година ствари су се на пољу усавршавања филмске технологије и омасовљавања филмске продукције одвијале невероватном брзином, неуобичајено чак и за нас који смо у овој технолошкој ери навикли на брзу прогресију. Веома брзо је та нова филмска „уметност“ пронашла свој пут у народ, до тргова, шатора, јавних емитовања на улицама градова, вашара и кафана. Филмаџије су постале нова номадска каста која је путовала по Европи и приказивала филмове углавном кратких форми, играних или документарних.
Прва таква филмска пројекција са којом су филмаџије забасале у Бечеј била је у пролеће 1909. године. У то време била је то ин забава о којој се после још дуго причало у већини градова које су обилазили. У Бечеју су поставили шатру коју су сами донели, како је писало у локалном листу Óbecse és Vidéke у чланку под називом „Покретне слике у Бечеју” из априла те године, било је то на Тргу код капеле (вероватно на раскрсници данашање Змај Јовине и Зелене) где су почели да приказују три пута дневно представе а свака три дана су мењали репертоар. Овакве пројекције су у свим другим градовима, како наводи тадашња штампа, биле масовно посећене, привлачиле су велики број људи …. Свуда осим у Бечеју. Већ крајем априла исти тај локални лист пише како је Бечејцима све то врло брзо досадило, да је посета слаба и да нема више смисла да се пројекције наставе. Звучи познато, зар не …? Наводно, тај покретни биоскоп је био мало дислоциран од центра града што је тада за наше суграђане (а и данас) била непремостива препрека и ако је још киша падала тог пролећа, познавајући Бечејце, филм није имао шансе … У сваком случају, екипа филмаша се већ почетком маја покупила из нашег града и отишла. Свуда у свету у то време филм и биоскоп били су атракција али изгледа не и у Бечеју.

Према наводима др Пал Шандора који је истраживао развој кинематографије у Бечеју средином 80-их за Бечејске новине, следећа пројекација која је забележена у локалној штампи је била 1913. године, путујуће филмаџије су овога пута донеле још савременији пројектор за приказивање и поново окушали срећу у Бечеју, пред бечејском публиком. Ту се сад у новинама наводе и наслови филмова који су били приказивани: Острво Борнео, Судбоносни кишни мантил, Patheov недељни журнал и други. Овога пута у локалној штампи другачије се пише о филму и о тим пројекцијама. Пише се како биоскоп може бити веома уносна инвестиција за кафеџије нпр., да велики број угоститеља тражи дозволу да отвори биоскоп и да то може бити веома исплатив посао. Према тим наводима и сама локална власт разматра да изгради велику биоскопску салу. Судећи по свему Бечејци су коначно некако пронашли пут до филмских пројекција јер је већ те година била организована права кампања за популаризацију филма у штампи и плакатима. Те исте 1913. године већ у октобру новине објављују да у Бечеју почиње са радом први стални биоскоп. Вест је гласила „Крајем недеље отвориће се у нашем граду једна нова и привлачна просторија за разоноду, биоскоп који ће своје представе одржавати свакога дана. Циљ јој је да на данашњем ступњу развоја прикаже ову веома популарну врсту уметности која је све већа конкуренција позоришту. Власници овог биоскопа су Сомбати и Шош који су за потребе биоскопа преуредили бившу Freundevu кућу у новосадској улици. Водиће се рачуна о проветравању те просторије, на располагању су удобна седишта а најинтересантнији филмови ће се приказивати са једног изванредног пројектора“. Годину дана касније, већ у марту 1914. године је тај стари пројектор замењен за бољи и савременији па о томе у новинама пише „Едисонов биоскоп Кароља Шоша привлачи све многобројнију публику, слике су му чисте, не дрхте, и не кваре очи што говори о великом труду власника који сада ради на увођењу кинетофона.“. Већ следеће године отворен је и други стални биоскоп под називома „Corzó Mozgó”а власник му је био Јанош Сономар.

Дакле, од 1916. године Бечеј је имао два биоскопа који су касније мењали локације, технику, власнике и кроз сва бурна времена двадесетог века трајали док нису коначно срушени или се сами урушили. У последњој, послератној, фази два биоскопа у државном власништву у Бечеју су имали уобичајене називе из југословенских времена, Авала и Козара као и у свим осталим градовима СФРЈ. Авала се, ако се неко не сећа, налазила на месту данашњег спомен обележја у згради која је срушена поред старе дирекције Фадипа, улазило се из садашње улице Уроша Предића, сала је имала балкон са ложама а, ако се добро сећам, столице су биле црвене и тапациране. „Козара” се налазила у Главној улици (тада Маршала Тита) имала је мало мању салу, такође је постојао балкон, столице су биле дрвене и мање удобне али је овај биоскоп имао сунцокретару и кокичара преко пута што је посебно било важно за публику која је одлазила у овај биоскоп пре свега због специфичног репертоара.

Пре неколико недеља сам на иницијативу једног пријатеља покушала да пронађем податак када је престао са радом „велики” биоскоп Авала и када је коначно угашен и мали биоскоп „Козара”. Последњи филм који је емитован у Авали био је „Плаћеник” 3. марта 1986. године, тај податак сам пронашла у архиви Бечејских новина. За „Козару” нисам успела да пронађем тачан датум престанка рада. Након затварања биоскоп „Авала” је убрзо срушен и већ у октобру те године било је организовано отварање спомен обележја који се и данас налази на том месту. Биоскоп „Козара” је након тога радио још сигурно 15-ак година. Доживео је разне трансформације укључујући да је у једном моменту био паралелно и видеотека и биоскоп. Сада је у рушевном стању, зграда је продата приватнику али се, судећи по свему, чека да се она сама од себе уруши и падне, једно је сигурно ту више никада неће бити биоскоп поново. Из овог биоскопа је након затварања пресељена стара апаратура у Позориште.

Било је занимљиво пратити репертоар тих биоскопа последњих неколико година пред затварање. Биоскоп „Авала” је приказивао хит филмове, комерцијалније и скупље продукције док су у „Козари” били приказивани акциони, карате и изненађујуће велики број еротских филмова. На филмским матинеима су сваког викенда приказивани дечији филмови, школе и забавишта су редовно организовале посете ученика пројекцијама. Одлазак у биоскоп је некада у овом граду био рутина, свакодневна појава. Сада то већ дуго више није случај. То се види и на данашњим пројекцијама филмова у Позоришту, на понашању и деце и родитеља током емитовања. Годинама уназад једини биоскопи који су генерације које су одрастале у последњих двадесетак година могле да посете су били они у Новом Саду или у другим већим градовима и то у ретким приликама јер то није била ни мало јефтина забава за породицу. Данас је још гора ситуација када је однос према филмској уметности у питању па самим тим и према биоскопима. За већину данашњих клинаца филмови су само још један од начина да се на телефону убије време. Данас ни одрасли немају довољно концентрације и нису у стању да одрже пажњу толико дуго да у цугу погледају цео филм а свакако су све мање у стању да заједнички са остатком гледалаца у некој мрачној сали у јавности прате филм поштујући нека прописана правила понашања. Дакле, успели смо да се, на неки начин, вратимо на онај пионирски покушај филмских пројекција у Бечеју из 1909. године када је Бечејцима биоскоп досадио за недељу дана, сада нам, ето, филм досади већ за неколико минута не можемо да скролујемо на крај филма као на телефонском екрану. Све теже успевамо себе да натерамо да одемо и у замраченој биоскопској сали погледамо филм до краја чак и кад је биоскоп у самом центру и не пада киша.

Тања Драпшин

Извор: Бечејске новине, 1985 др Пал Шандор