Својом главом: ПРАВО НА ИЗБОР ДА УМРЕМ, И ДРУГЕ ПОВУЧЕМ ЗА СОБОМ

Аргумент права на слободан избор не потежу само искрени либерали, већ и којекакви фолиранти и замешатељи како би протурали „слободан лов слободне лисице над слободним кокама у слободном кокошињцу“. Бранећи преимућство да згрће профит, дуванска индустрија аргументише да свакоме треба оставити слободу да сам за себе одлучи да ли ће пушити или не. Међутим, слободу и рационалност избора умногоме компромитује агресивна маркетиншка машинерија, уопште утицајност дуванских компанија, као и адиктивност пушења. Надрилекар Ален Азарић, попут других шарлатана, неуморно понавља да се бори за то да људи имају право на избор лечења. Ипак, несрећници који му се обраћају најчешће нису у позицији да трезвено размишљају, већ се ради о очајницима у потрази за сламком спаса. Перјаница антивакциналног покрета у Србији др Јована Стојковић заговара право на избор и информисани пристанак у погледу вакцинације. Стојковић, наравно, не оспорава науку отворено, али када каже да „ми не позивамо никог да се не вакцинише, само желимо слободу избора“, она злоупотребљава либералистички аргумент, јер заправо јасно сугерише да се не треба вакцинисати, зато што су вакцине погубне. При том, невоља није тек у превиђању опсега слободе појединца, на шта подсећа и класична либералистичка крилатица „право да машем шаком завршава тамо где почиње туђ нос“. Отуд се слобода избора не може односити и на вакцинацију јер се она почесто тиче не само нашег здравља, већ и туђег. Невоља је, наиме, и у могућности да сами себи испесничимо нос, јер је велико питање да ли појединац уопште најбоље зна шта је најбоље за њега.

У свим тим случајевима негира се научни консензус – данас поуздано знамо да је пушење штетно, да Азарићева „природна медицина“ не лечи рак, да вакцине не само да нису штетне, већ представљају једно од најзначајнијих медицинских открића икада. Истиче се да су „мишљења и даље подељена“, да је потребно да се „чује и друга страна“, да се „отвори дискусија“, дакле мути се вода представљањем научног консензуса као контроверзе. На несрећу, псеудонаучне и антинаучне којештарије неретко су привлачније од науке, мање интелектуално захтевне, а више емоционално пријемчиве (шта да мисли лаик слуђен и застрашен антивакциналном кампањом коју промовишу и сами лекари?). Те се бесмислице заснивају на пригодним причицама, анегдотама, а не на темељној али сувопарној статистици и научном методу, напокон јер говоре оно што људи желе чути. Такорећи, формулацијом Анатола Франса – шта може хладна и гола истина против блиставих чари лажи?! И у тој дубиози, уместо да држава чврсто и неселективно пригрли науку и патерналистички заклони грађане, она их препушта себи, да у овим стварима сами за себе одлучују. Остаје им, при том, дилема или да се приклоне науци, или да сами покушају да одгонетају и истраже. А „истраживање“ се ту обично своди на гледање одређених документараца, емисија и видеа на Јутјубу, ишчитавање јасно профилисаних блогова и разговоре са истомишљеницима. У складу са тзв. конфирмацијском пристрасношћу, ови „истраживачи“ траже информације које ће поткрепити њихове унапред донете ставове, док се оглушују о контрадоказе, па нимало не чуди што сви ти независни и слободни мислиоци – мисле исто. Међутим, упркос свима онима који су супериорно „обавили истраживање“, који „мисле својом главом“, који су отворили очи, узели црвену уместо плаве пилуле попут Неа из Матрикса, који „не прихватају све шта им се сервира“ и „не верују слепо званичној верзији“, то заправо није нимало лако. Штавише, за већину људи, који немају времена, воље и стручности, то није ни могуће. Напросто, колико само сујете и будаластости је потребно па да помислимо да ћемо се успутним информисањем на интернету више приближити истини него што то успева читава научна заједница својим вишедеценијским, ригорозним напорима?! „Истраживачи“ додуше могу признати да су научници квалификованији и позванији од њих, али да су поткупљени, ућуткани, да су део светске завере, па нама лаицима не преостаје ништа друго него да сами пробамо доћи до истине. Ово тумачење, међутим, оповргава не само одсуство било какве интелектуалне скромности код “истраживача“, јер они не траже, већ су поуздано у поседу апсолутне истине, него и чињеница да наука данас премда добрим делом тржишно оријентисана, па и злоупотребљивана, свеједно и даље завређује наше поверење. Њени плодови то недвосмислено потврђују.