Svojom glavom: PRAVO NA IZBOR DA UMREM, I DRUGE POVUČEM ZA SOBOM

Argument prava na slobodan izbor ne potežu samo iskreni liberali, već i kojekakvi foliranti i zamešatelji kako bi proturali „slobodan lov slobodne lisice nad slobodnim kokama u slobodnom kokošinjcu“. Braneći preimućstvo da zgrće profit, duvanska industrija argumentiše da svakome treba ostaviti slobodu da sam za sebe odluči da li će pušiti ili ne. Međutim, slobodu i racionalnost izbora umnogome kompromituje agresivna marketinška mašinerija, uopšte uticajnost duvanskih kompanija, kao i adiktivnost pušenja. Nadrilekar Alen Azarić, poput drugih šarlatana, neumorno ponavlja da se bori za to da ljudi imaju pravo na izbor lečenja. Ipak, nesrećnici koji mu se obraćaju najčešće nisu u poziciji da trezveno razmišljaju, već se radi o očajnicima u potrazi za slamkom spasa. Perjanica antivakcinalnog pokreta u Srbiji dr Jovana Stojković zagovara pravo na izbor i informisani pristanak u pogledu vakcinacije. Stojković, naravno, ne osporava nauku otvoreno, ali kada kaže da „mi ne pozivamo nikog da se ne vakciniše, samo želimo slobodu izbora“, ona zloupotrebljava liberalistički argument, jer zapravo jasno sugeriše da se ne treba vakcinisati, zato što su vakcine pogubne. Pri tom, nevolja nije tek u previđanju opsega slobode pojedinca, na šta podseća i klasična liberalistička krilatica „pravo da mašem šakom završava tamo gde počinje tuđ nos“. Otud se sloboda izbora ne može odnositi i na vakcinaciju jer se ona počesto tiče ne samo našeg zdravlja, već i tuđeg. Nevolja je, naime, i u mogućnosti da sami sebi ispesničimo nos, jer je veliko pitanje da li pojedinac uopšte najbolje zna šta je najbolje za njega.

U svim tim slučajevima negira se naučni konsenzus – danas pouzdano znamo da je pušenje štetno, da Azarićeva „prirodna medicina“ ne leči rak, da vakcine ne samo da nisu štetne, već predstavljaju jedno od najznačajnijih medicinskih otkrića ikada. Ističe se da su „mišljenja i dalje podeljena“, da je potrebno da se „čuje i druga strana“, da se „otvori diskusija“, dakle muti se voda predstavljanjem naučnog konsenzusa kao kontroverze. Na nesreću, pseudonaučne i antinaučne koještarije neretko su privlačnije od nauke, manje intelektualno zahtevne, a više emocionalno prijemčive (šta da misli laik sluđen i zastrašen antivakcinalnom kampanjom koju promovišu i sami lekari?). Te se besmislice zasnivaju na prigodnim pričicama, anegdotama, a ne na temeljnoj ali suvoparnoj statistici i naučnom metodu, napokon jer govore ono što ljudi žele čuti. Takoreći, formulacijom Anatola Fransa – šta može hladna i gola istina protiv blistavih čari laži?! I u toj dubiozi, umesto da država čvrsto i neselektivno prigrli nauku i paternalistički zakloni građane, ona ih prepušta sebi, da u ovim stvarima sami za sebe odlučuju. Ostaje im, pri tom, dilema ili da se priklone nauci, ili da sami pokušaju da odgonetaju i istraže. A „istraživanje“ se tu obično svodi na gledanje određenih dokumentaraca, emisija i videa na Jutjubu, iščitavanje jasno profilisanih blogova i razgovore sa istomišljenicima. U skladu sa tzv. konfirmacijskom pristrasnošću, ovi „istraživači“ traže informacije koje će potkrepiti njihove unapred donete stavove, dok se oglušuju o kontradokaze, pa nimalo ne čudi što svi ti nezavisni i slobodni mislioci – misle isto. Međutim, uprkos svima onima koji su superiorno „obavili istraživanje“, koji „misle svojom glavom“, koji su otvorili oči, uzeli crvenu umesto plave pilule poput Nea iz Matriksa, koji „ne prihvataju sve šta im se servira“ i „ne veruju slepo zvaničnoj verziji“, to zapravo nije nimalo lako. Štaviše, za većinu ljudi, koji nemaju vremena, volje i stručnosti, to nije ni moguće. Naprosto, koliko samo sujete i budalastosti je potrebno pa da pomislimo da ćemo se usputnim informisanjem na internetu više približiti istini nego što to uspeva čitava naučna zajednica svojim višedecenijskim, rigoroznim naporima?! „Istraživači“ doduše mogu priznati da su naučnici kvalifikovaniji i pozvaniji od njih, ali da su potkupljeni, ućutkani, da su deo svetske zavere, pa nama laicima ne preostaje ništa drugo nego da sami probamo doći do istine. Ovo tumačenje, međutim, opovrgava ne samo odsustvo bilo kakve intelektualne skromnosti kod “istraživača“, jer oni ne traže, već su pouzdano u posedu apsolutne istine, nego i činjenica da nauka danas premda dobrim delom tržišno orijentisana, pa i zloupotrebljivana, svejedno i dalje zavređuje naše poverenje. Njeni plodovi to nedvosmisleno potvrđuju.