Delikvencija kao ozbiljan socijalni problem u gradu

Nesrećni kandelabri u Goranskom parku, klupe u centru, žardinjere, korpe za otpatke, rasveta na Dolmi su omiljene igračke za iživljavanje uglavnom dobro alkoholisanih tinejdžera tokom vikend izlazaka u grad.

Retko koji mali grad u Srbiji ima tako upornu omladinu koja sa neverovatnom predanošću uništava gradski mobilijar i rasvetu. Čini se da ni lokalna uprava, ni tužilaštvo, ni Centar za socijalni rad ni policija na ovo nemaju nikakav odgovor već godinama. Ako je suditi po učestalosti ovih pojava Bečej ima veoma ozbiljan problem sa maloletničkom dellikvencijom i ono što je veoma očigledno nema adekvatan odgovor na to. Pored materijalne štete čije saniranje košta građane Bečeja jer se za to koriste sredstva iz opštinskog budžeta ovaj problem je i dobar indikator za detekciju ozbiljnog socijalnog problema kako sistemskog u društvu tako i u porodici.

Prvi znaci devijantnog ponašanja primećuju se još u ranom pubertetu i zato, uzimajući u obzir, da je granica početnog perioda adolescentnog razvoja znatno snižena, zabrinjavajuće je koliko rano se počinju ispoljavati kriminogeni uticaji društva na ponašanje mladih.

Ukoliko se na vreme taj uticaj ne primeti i ne spreči, mogao bi poprimiti ogromne razmere. Šta tačno roditelji zaista primećuju i koji su to oblici ponašanja koje roditelji tolerišu ili čak prećutno odobravaju razlikuje se od porodice do porodice. Ipak neretko danas možete često čuti od roditelja da su neki oblici devijantnog ponašanja čak „dobra priprema za budućnost deteta, da je prekomerna upotreba alkohola znak socijalne prihvaćenosti njihovih tinejdžera, da je surovost i agresija znak budućeg uspeha u životu jer je društvo surovo i zahteva takve predispozicije za preživljavanje pa i ličnu afirmaciju. Osim što je ovakva priprema tinejdžera za život u okviru porodice „efikasna za budućnost“ toliko je istovremeno i lagodna linija manjeg otpora koja roditelje u suštini oslobađa odgovornosti i olakšava im svakodnevno suočavanje sa problemima vaspitavanja dece prepuštajući taj posao društvu vršnjaka, školi, ustanovama ili ulici.

Da li su deca odgovorna za svoje postupke i od kog uzrasta se može govoriti o ličnoj odgovornosti?
Maloletna lica se od odraslih razlikuju po stepenu intelektualne i emocionalne zrelosti i po razvijenosti svesti kako bi shvatali svoje postupke, ali i isto tako bili sposobni da preuzmu odgovornost za njih. Na osnovu toga može se zaključiti da su maloletna lica manje odgovorna od odraslih u društvenom i moralnom smislu. Međutim, taj „opravdani“ nedostatak odgovornosti ne sme i ne može biti razlog za opravdavanje krivičnih dela, počinjenih od strane maloletnika. Kada je zakon u pitanju postoji odgovornost roditelja svakako ali veoma lako je takođe primetljivo i da većina mlađih i starijih maloletnika pa i dece u predpubertetskom dobu rade određene stvari svesno i veoma jasno razumeju da su izuzeti od drastičnijih oblika kažnjavanja, da kaznu mogu da otrpe ili da neće biti nekih većih konsekvenci i sa tom činjenicom kalkulišu. Ovakvo ponašanje bez adekvatnih vaspitnih mera i kazni koje će biti delotvorne celokupno društvo dovodi u stanje progresivnog nazadovanja i u civilizacijskom smislu.

Šta je to što pokreće mlade ljude i vodi ih u zločin?
Iako polazimo od toga da se glavni uzroci moraju tražiti u porodici, ne možemo okretati glavu od činjenice da su i društvo i država odgovorni za razvoj i porast maloletničke delinkvencije. Psihološki profil maloletnih delinkvenata je različit. Oni potiču kako iz siromašnih porodica, tako i iz bogatih. U siromašnim porodicama problem je što roditelji nemaju vremena da vode računa o svojoj deci, brinući o tome kako će preživeti sutra. Teška ekonomska i finansijska situacija i nemaština glavni su uzroci vaspitne zapuštenosti ove dece. Slična je situacija i u bogatim porodicama, bar kad je u pitanju lišenost mladih vaspitne brige. Ne treba zaboraviti da je i ponašanje odraslih u njihovom okruženju, stavovi, zagovaranje agresivnog ponašanja ili čak lični primer i postupci koji se tako mogu okarakteristi kod roditelja ili odraslih koji imaju uticaj na dete takođe imaju uticaj na to šta deca preuzimaju kao prihvatljiv ili čak preporučen oblik ponašanja.

Alkohol je u Srbiji najčešći katalizator devijantnih ponašanja i kod dece i kod odraslih. Napijanje do gubljenja kontrole nad postupcima u srpskom društvu smatra se svojevrsnom inicijacijom u svet odraslih, u „muškost“ što je posebno problematično u patrijarhalnom društvu kao što je srpsko.
Nekontrolisano alkoholisanje i kod devojčica je oblik adolescentnog bunta koji je veoma česta pojava. Može se bez pogovora reći da alkohol u Srbiji ima kultni društveno-socijalni status.

Kafana je simbol, brend, deo identiteta, mit i kao takav se prenosi iz generacije u generaciju. Sa pojavom velikih socijalnih razlika alkohol je i pitanje socijalnog prestiža. Roditelji su, na žalost, veoma voljni da deci „kupuju“ društveni status obezbeđujući im prilično velike sume novca za izlaske i kupovinu alkohola.

Drugim rečima, kada padne mrak ulicama grada vladaju deca bez kontrole sa ogromnom količinom dostupnog alkohola i para za kupovinu istog. Ugostitelji i trgovci takođe očigledno nisu pod adekvatnom kontrolom inspekcija i policije jer alkohol bez imalo zadrške prodaju maloletnicima. Zaista nije nikakvo čudo što tada stradaju mobilijar ili rasveta. U takvom stanju i u takvim okolnostima slomljena klupa čak može biti najmanji problem koji može da se desi.