Деликвенција као озбиљан социјални проблем у граду

Несрећни канделабри у Горанском парку, клупе у центру, жардињере, корпе за отпатке, расвета на Долми су омиљене играчке за иживљавање углавном добро алкохолисаних тинејџера током викенд излазака у град.

Ретко који мали град у Србији има тако упорну омладину која са невероватном преданошћу уништава градски мобилијар и расвету. Чини се да ни локална управа, ни тужилаштво, ни Центар за социјални рад ни полиција нa ово немају никакав одговор већ годинама. Ако је судити по учесталости ових појава Бечеј има веома озбиљан проблем са малолетничком делликвенцијом и оно што је веома очигледно нема адекватан одговор на то. Поред материјалне штете чије санирање кошта грађане Бечеја јер се за то користе средства из општинског буџета овај проблем је и добар индикатор за детекцију озбиљног социјалног проблема како системског у друштву тако и у породици.

Први знаци девијантног понашања примећују се још у раном пубертету и зато, узимајући у обзир, да је граница почетног периода адолесцентног развоја знатно снижена, забрињавајуће је колико рано се почињу испољавати криминогени утицаји друштва на понашање младих.

Уколико се на време тај утицај не примети и не спречи, могао би попримити огромне размере. Шта тачно родитељи заиста примећују и који су то облици понашања које родитељи толеришу или чак прећутно одобравају разликује се од породице до породице. Ипак неретко данас можете често чути од родитеља да су неки облици девијантног понашања чак „добра припрема за будућност детета, да је прекомерна употреба алкохола знак социјалне прихваћености њихових тинејџера, да је суровост и агресија знак будућег успеха у животу јер је друштво сурово и захтева такве предиспозиције за преживљавање па и личну афирмацију. Осим што је оваква припрема тинејџера за живот у оквиру породице „ефикасна за будућност“ толико је истовремено и лагодна линија мањег отпора која родитеље у суштини ослобађа одговорности и олакшава им свакодневно суочавање са проблемима васпитавања деце препуштајући тај посао друштву вршњака, школи, установама или улици.

Да ли су деца одговорна за своје поступке и од ког узраста се може говорити о личној одговорности?
Малолетна лица се од одраслих разликују по степену интелектуалне и емоционалне зрелости и по развијености свести како би схватали своје поступке, али и исто тако били способни да преузму одговорност за њих. На основу тога може се закључити да су малолетна лица мање одговорна од одраслих у друштвеном и моралном смислу. Међутим, тај „оправдани“ недостатак одговорности не сме и не може бити разлог за оправдавање кривичних дела, почињених од стране малолетника. Када је закон у питању постоји одговорност родитеља свакако али веома лако је такође приметљиво и да већина млађих и старијих малолетника па и деце у предпубертетском добу раде одређене ствари свесно и веома јасно разумеју да су изузети од драстичнијих облика кажњавања, да казну могу да отрпе или да неће бити неких већих консеквенци и са том чињеницом калкулишу. Овакво понашање без адекватних васпитних мера и казни које ће бити делотворне целокупно друштво доводи у стање прогресивног назадовања и у цивилизацијском смислу.

Шта је то што покреће младе људе и води их у злочин?
Иако полазимо од тога да се главни узроци морају тражити у породици, не можемо окретати главу од чињенице да су и друштво и држава одговорни за развој и пораст малолетничке делинквенције. Психолошки профил малолетних делинквената је различит. Они потичу како из сиромашних породица, тако и из богатих. У сиромашним породицама проблем је што родитељи немају времена да воде рачуна о својој деци, бринући о томе како ће преживети сутра. Тешка економска и финансијска ситуација и немаштина главни су узроци васпитне запуштености ове деце. Слична је ситуација и у богатим породицама, бар кад је у питању лишеност младих васпитне бриге. Не треба заборавити да је и понашање одраслих у њиховом окружењу, ставови, заговарање агресивног понашања или чак лични пример и поступци који се тако могу окарактеристи код родитеља или одраслих који имају утицај на дете такође имају утицај на то шта деца преузимају као прихватљив или чак препоручен облик понашања.

Алкохол је у Србији најчешћи катализатор девијантних понашања и код деце и код одраслих. Напијање до губљења контроле над поступцима у српском друштву сматра се својеврсном иницијацијом у свет одраслих, у „мушкост“ што је посебно проблематично у патријархалном друштву као што је српско.
Неконтролисано алкохолисање и код девојчица је облик адолесцентног бунта који је веома честа појава. Може се без поговора рећи да алкохол у Србији има култни друштвено-социјални статус.

Кафана је симбол, бренд, део идентитета, мит и као такав се преноси из генерације у генерацију. Са појавом великих социјалних разлика алкохол је и питање социјалног престижа. Родитељи су, на жалост, веома вољни да деци „купују“ друштвени статус обезбеђујући им прилично велике суме новца за изласке и куповину алкохола.

Другим речима, када падне мрак улицама града владају деца без контроле са огромном количином доступног алкохола и пара за куповину истог. Угоститељи и трговци такође очигледно нису под адекватном контролом инспекција и полиције јер алкохол без имало задршке продају малолетницима. Заиста није никакво чудо што тада страдају мобилијар или расвета. У таквом стању и у таквим околностима сломљена клупа чак може бити најмањи проблем који може да се деси.