Градско позориште Бечеј: Изложба Османа Ахмеда

У Галерији „Круг“ Градског позоришта Бечеј је тренутно постављена изложба Османа Ахмеда сликара, музичара који је рођен у Зрењанину. Ахмед своје корене вуче из Африке са очеве стране али је одрастао овде у Војводини. Од малих ногу бавио се неким обликом уметности, изражавао се кроз сликарство, глуму, музику вајарство. Деценијама сад већ ради телевизијске програме за децу али истовремено се бави и музиком, слика.

Ова изложба која је постављена у галерији „Круг“ је изложба која комбинује сликарство и вајарство, постављена је под називом „Мали унутрашњи осврт“ и део је његовог новијег опуса који истражује осећање мешања два континента у њему самом

„Све оно што сада радим и што сам скоро покренуо, покренуло се у ствари само од себе. Назваћемо то неким „Циркусом“. Ово је друга по реду моја самостална изложба. Назвао сам је „Мали унутрашњи осврт“ јер то она заиста јесте, мали унутрашњи осврт мене унутар себе. Мислим да је тај осврт инте-ресантан и за друге бар због чињенице да се у мени мешају те две крви, једна коју карактерише то где сам рођен, где сам одрастао, српска, војвођанска и друга она афричка, суданска. У последњих деценију или две ја сам осетио то мешање, те две крви, постао сам свестан тога. Ја тамо, у Судану, физички никада нисам био али је он ипак моја интуитивна, унутрашња емоција. На мојим сликама, са све тим наведеним мотивима афричким, овдашњим, са мојим темама, може да се види и утицај мојих узора, Пикаса, Далија, Ван Гога, Баскијата али и доста тога другог што је део популарне културе, то су све неки моји узори. Као што можете да видите на мојим сликама, ја јако волим чисте, живе боје, боју директно наносим на платно, одатле и тај неки хаос на сликама. Дешава се у раду да се на тим сликама и нешто поцепа, залепи али то све нема неке нарочите везе са мном, са неким јасним концептом, јер није увек сигурно да ћу ја и сам то што на крају испадне успети да „испратим“. – рекао је на почетку разговора Осман.

О томе како концепцијски припрема цео наступ уз слике, тј. изложбу плус музику Осман је наставио:

„Када је у питању све ово што ми сада радимо је комбинација изложбе плус музике, то је реално један „Циркус“ сад и путујући, све је то међусобно некако повезано, неким осећајем, детаљима који све то спајају. Нисам ја нешто размишљао о томе да то буде сад неки строг концепт, више сам размишљао о томе да укомпонујем радове и музику у простору у којем егзистирају заједно или и једно и друго паралелно. Ја свакако нисам унапред размишљао да донесем неких одређених 10 радова које ћу да поставим у једну собу,  врло често се дешава да ти радови не пристају тој соби, том простору. Решење је да ја дођем, донесем и више радове него што могу да стану, да прилагодим тошто излажем том јединственом простору. Овде сам ето успео да поставим скоро све што сам донео, све се феноменално уклопило. Ја сам донекле већ имао слику у глави овог простора јер сам прошао овуда пре пар месеци па сам већ имао у глави неку поставку, тако сам донео из Бачке Тополе неких 20-так радова и још 10-так из Београда. Све укупно око 30-так је данас овде и изложено. Изгледа да сам имао добро фотографско памћење о простору, конкретно о овом простору. Све се тачно сместило како сам замислио и где треба.“ – рекао је о изложби у галерији „Круг“ Осман Ахмед.

Осман Ахмед је уз поставку изложбе осмислио и наступ свог бенда „Мултиетничка атракција“. Након отварања изложбе бенд је наступио у Позоришном клубу.

„Када је у питању моја музика и бенд Мултиетничка атракција он ради већ 15 година, Андрија Бабовић свира бас и пева ја сам за бубњевима и главни глас и то је то. То што ми свирамо је неки „емотивни рокенрол“, а емотивни је пре свега јер је у питању сарадња са публиком, неки директан контакт где и публика учествује. Веома важно је да се наша музика доживи уживо, ако то неког занима, јер је у питању донекле агресиван динамичан приступ музици. Не свирамо ми само песму по песму, му током наступа „разматрамо теме“ и те теме су са сваким наступом променљиве, оне могу да се у току концерта дораде, окрену у току самог наступа. Генерално то је један шоу програм који се дешава само те вечери и да сутра свирамо опет на истом месту све би било другачије. Једно је сигурно не желим да свирамо досадно, као што не желим ни да ми изложба буде иста јер је и то досадно.“ – додао је Осман.

О начину како настају његове слике Осман је наставио: „Ја на тај начин и сликам, у мојој радионици, гаражи где се налазе сви моји радови до сада, сви ти радови стално око мене мењају место, зато што кад су статични они су мени досадни, ако су мени досадни онда сам и ја њима досадан. Ако им не мењам место и сама инспирација за стварање ме не ради. Све око мене, тај мој простор мора да буде динамичан, мора да буде с времена на време промењен. Ја сам тај који мора да их помери, пренесе, то је однос који ја имам са тим мојим радовима, однос „динамичне љубави“. Моји радови су некад наизглед слични али им је емоција другачија, јер све зависи и од угла гледања и од тога се слика налази у твом, мом окружењу, где је постављена.“

О томе како ради са клинцима, шта их учи, почевши од својих синова код куће Осман је рекао „Ја са клинцима радим већ 25 година и радићу то до краја живота. Ја мог клинца учим, јер је и сам почео да „слика“ да буде отворен, деца су природно отворене, немају неке кочнице али истовремено не знају ни шта раде, они само уживају, а ја учим децу да кроз боју могу да уживају. Имам радове мог малог од најранијег узраста, кад је имао само годину дана, снимао сам и како ради видео камером. Нигде, ниједном нисам интервенисао на томе шта ради, имао сам неку можда сугестију али сам га пустио да сам ради, никада нисам повукао ниједну линију, ниједну тачку на његовом раду. Чињеница је да, за сада, он то јако воли, он има у томе скроз отворен пут, нема препрека, спреге. Да ли ће то њега држати или неће видећемо, највероватније неће али да ли ће и мене ово држати или неће је питање, врло лако може да се деси и да неће, но трудим се да истрајем и сав рад који ја радим данас када је у питању сликарство ја сам већ назвао „dead art“ јер је намењен да једног дана буде закључан у неком простору и да буде остављен за мога сина као мој легат. Кад ја умрем ту се завршава мој рад. Ја се само надам да ћу пре тога да урадим много слика, радова, скулптура и да ћу напунити тиме један хангар, један велики контејнер. Ја сам засад слуга тог мог рада јер још имам идеја, имам снаге и сигуран сам да ће већ за годину дана бити барем још оволико радова. Дакле, када умрем моји синови ће добити кључеве тог хангара, то ће бити моја заоставштина њима, мој легат. Мене више неће бити али овога што радим ће бити много.“ – рекао је Осман Ахмед.