Ханс Кристијан Андерсен: Бајка о јелки

Аутор: Тања Драпшин

Пропаст је лепа само док се чека. Смак Света такође. Иако ових неколико година уназад све мирише на апокалипсу, бојим се да ћемо углавном дочекати да одемо одавде са много мање буке, да се неприметно искрадемо онда кад је већина почела да се пита „он/а је још жив/а?ˮ. Звучи депресивно, знам, али да се не лажемо јелка која је је ових дана окићена, блинкће истовремено атмосфере ради и да алармира на узбуну…

У вртлог помешаних осећања и анксиозних напада усред еуфорије пред новогодишње празнике увукао ме је сајт Yugopapir, један од оних у који се попут Алисе упадне у рупу која може да заврши или авантуром или падом без повратка у носталгију. Пре неколико дана објавили су Андерсонову Бајку о јелки, једна од оних прича за које сте убеђени да сте је чули онда кад је требало, као дете, јер звучи позната а можда и нисте. У сваком случају небитно да ли сте је чули или прочитали тада једно је сигурно нисте тада много тога ионако могли да разумете јер бајке су увек прерано потрошене на децу, посебно Андерсенове.

Укратко: Мала јелка живела је у прелепој великој шуми не пропланку али вечито незадовољна што није старија и већа и што живи у сенци великих јела, жудела је за лепшим и занимљивијом животом и местом где је неће понижавати, омаловажавати и где је неће наткрилити високи борови који се тако лако друже са сунцем и птицама до којих она не може да допре. Маштала је о животу далеко од своје шуме и са тугом гледала у посечено дрвеће које путује негде далеко у неку велику авантуру, у бољи живот, мислила је. Иако су јој све птице и искусније јеле говориле да је све то илузија, да је време одрастања и место где се налази најбоље могуће и најсрећије, она је живела за то обећање неке боље будућности. Једног дана наравно да су дошли су и по њу, мало је болело то чупање из корена али је завршила на пијаци где је показала сву своју лепоту људима који су је одабрали и однели кући пред Божић. Поставили су је на почасно место, окитили и упалили свећице да буде још лепша. Дочекала је да буде најлепша, окружена људима који је обожавају који играју и певају око ње. Није дуго прошло људи су почели да са ње чупају и скидају украсе, све медењаке, бомбоне којима је била окићена. Сутрадан ујутро дошли су поново, одвукли је на таван да се дружи са мишевима којима је причала приче које је те вечери чула поред камина док је још била у пуном сјају. На крају су и мишеви отишли, остала је сама. Једно јутро, било је већ пролеће, дошли су људи и спустили је доле у башту, мислила је вратиће је у природу, вратиће је кући али осетила је како јој тело полако захвата ватра …

Први утисак, као уосталом и на било коју бајку коју је написао Ханс Кристијан Андерсен, је да би ту психијатри и психолози имали доста посла. Но, ако се узме у обзир начин на који су се „лечилиˮ пацијенти који су оболели од менталних проблеме у „романтичарскомˮ 19. веку бојим са да би цивилизација данас била ускраћена за Малу сирену, Ружно паче, Принцезу на зрну грашка или Снежну краљицу и друге углавном дизнијевски модификоване (и масакриране) бајке.
Бајка о јелки једна је од првих Андерсенових прича за децу и свакако је у тој првој књизи и најдепресивнија али је истовремено и метафора за његову личну причу о одрастању. Написана је и објављена у једном специфично драматичном времену као што је и ово данас, у време када су и најбаналније ствари биле подигнуте на ниво сензација, у време претеривања без много рационалне контроле. Наиме, те 1844. године када је први пут објављена Бајка о јелки свет је чекао још једну пророчки најављену пропаст света заказану за 22. октобар. Баптистички свештеник Вилијам Милер је „проучавајући Библијуˮ дошао до закључка да је смак света сасвим известан на тај датум, а онда када све то није десило у октобру „одложио гаˮ за који месец, за Божић. Други силазак Христа се, наравно, није десио а заједно са њим ни крај света па је читава ујдурма названа „Велико разочарањеˮ. Сличну ситуацију доживљавамо и ми данас, Милер нам дође нешто као Несторовић ових дана и док чекамо да нас неки нови сој ковида и коначно докусури славимо долазак још једна Нове године уз лампионе и свећице. У сличној таквој атмосфери је настала и ова прелепа прича о одрастању, о жудњи за сјајем „нечег другогˮ, о разочарању, носталгији и неминовном крају.

Андересон је знао да бајке чак и када се читају негде уз замишљени камин са ватром која пуцкета и препуном трпезом читају се поред још једне јелке која ће једног дана неминовно завршити негде на ломачи. Ханс Кристијан Андерсен у својим бајкама често провлачи поруке као што „буди опрезан шта желишˮ или „буди задовољан оним што имаш сада тренутноˮ. Мала јелка желела је авантуру, желела је обожавање, да буде цантар пажње, да буде на сцени или у прочељу собе и то је добила … на 15 минута.

Но осим што носи прилично меланхоличне поруке о животном циклусу који скоро никад не прави рез на „живели су срећно до краја животаˮ, ова прелепа прича носи још једну поруку, а то је да је важно уживати у овом тренутку у којем сте бар делимично срећни и који сте забележили за инстаграм фид са циљем да га сачувате и понекад са носталгијом поново прођете кроз њега или да вам послужи као подсетник када једног дана све то будете причали мишевима негде на тавану.

.Д.