“Нисам расиста, али …”

Да, тамо у Америци је тренутно хаос на добром путу да се претвори у грађански рат или расни сукоб ширих размера и док то изгледа као нешто што радо гледамо, али нас се не тиче, мало наше сопствене интроспекције о овој теми  неће нам нашкодити.

Да ли је и колико расизам раширен у нашој земљи? Под тим подразумевамо упит за већину „белог“ становништва Србије“, без обзира на националну припадност. Има ли расизма у Србији?

Онако на прву лопту, већина ће на ово питање махинално одговорити да нема јер Срби себе углавном виде као највеће жртве било каквог облика дискриминације па је логично да нико не може бити од стране такве нације угрожен или дискриминисан. Принцип је сличан као у филму Commitments: „Say I’m black and I’m proud“ рече пегави, црвенокоси Ирац уз објашњење другару да су „Ирци енглески црнци“. Ипак, код нас овде, бити мало више браон показује да у Србији иман још Ираца испод нас Ираца.

Ако дефинишемо да је расизам дерогативни однос према некој другој особи у односу на боју коже утисак је да је ово први проблем „белог света“ који и ми овде имамо. У Србији је, судећи по свему, могуће бити расиста према црнцима чак и ако их нема довољно за тако нешто међу нама. Пре неколико година је на некој фудбалској утакмици у Нишу, или тако негде, био забележен бизаран расистички испад навијача тог клуба према једном (и бројком 1) једином црнцу у неком домаћем фудбалском тиму. За расистичке ставове нашим сународницима довољни су црнци у теорији или они са ТВ-а. Да ли је ово масовнија појава или су у питању ставови навијачких мамлаза је одлична тема за претходно већ поменуту колективну интроспекцију. Како Срби углавном, историјски гледано, немају неки особит разлог да пате од „беле кривице“ немају ни потребу да се правдају за расизам (отворени или прикривен). „Не волети“ црнце је сасвим легитиман став.

Када су у питању Кинези, жута раса, ту можемо да препознамо код нас један веома широк дијапазон „мишљења“, такође са релевантном подлогом као и кад је црна раса у шитанју,  ту ставови варирају од „брата сиђипинга“ и „велике силе“ и „братске земље“ , кад је потребно да нас неко вади из проблема, до отвореног презира према продавачицама у кинеским радњама који нам уваљују бофл робу јер „им је таква врста трговине и преваре у природи“. Сад, то што нам те исте „кинеске радње“ чувају социјални мир  без којег углавном не би преживели  потпуно је друга прича. О актуелној ксенофобичној хистерији када су мигранти у питању која је све израженија а која ће ускоро да потпуно преузме примат над свим осталим расистичким ставовима у Србији можемо да претпоставимо да је ово тек почетак. Приче о мигрантској опасности тренутно надилазе и овај наш приземни, свакодневни и стандардни расизам у теорији. Прича о мигрантима поприма епске размере о крају света који познајемо, ту су сад  упетљане веома компликоване теорије завере и политике „виших сила“ и дистопијске теорије и религијске конотације, то се још увек „ваља“ лагано ка масовнијој и опаснијој форми панике/мржње …

Да све ово није искључиво везано за издвојена мишљење само напуцаних агресивних навијача или групица ћелавих десничарских мамлаза и „родољубивих“ активиста који су у потпуно бизарном облику успели чак да у свом „деловању“ искомбинују бригу о животињама са мржњом према другим нацијама (једна тако лепа специфичност друштвено/политичког живота у Србији), најбоље сведочи став који добар део наших грађана има према јединој нацији на овим просторима која је „мало више браон“ него остали – Ромима.

Више него ико Роми кад нас изазивају онај став „Нисам расиста, али … И док ће они „најпристојнији“ међу нама прво потегнути теорије „о другачијој култури и обичајима“ због којих се Роми, ето, не уклапају у друштво јер желе да живе на свој начин чиме, природно, изазивају отпор већинског становништва, они мање пристојни ће одмах кренути директније на, наводно, искукане привилегије које Роми имају кроз разна социјална давања, на бес и резигнацију због „нерада“ и „живљења на рачун државе“ (читај свих нас), на указивање на „наше“ сиромаштво које опстаје без тих привилегија. Истина је да је Ромска популација у нашем друштву толико маргинализована и убијена у појам или још горе политички изманипулисана и искоришћена да нема никакву политичку или било какву другу снагу да се адекватно одбрани. Код нас ни инциденти као што су убиство ромског детета од стране ћелавих уличних фашиста или убиство познатог глумца са мало тамнијом бојом коже не могу да изазову веће друштвене или политичке турбуленције. У друштву где се такав статус једне мањине одржава сад већ вековима тешко се може оспорити опште прихваћен расизам. Да, то јесте расизам!

И док се злурадо радујемо потенцијалном распаду Америке као део космичке правде за све оне наше жртве које смо ми положили на жртвеник америчког колонијализма, распаду који се могао наслутити првог дана владавине Доналда Трампа а ево дочекао је скоро крај мандата (толико о свеопштој „белој грижи савести“) и док смо још увек спремни да у аргументацији стандардно потегнемо оне Индијанце од пре неколико столећа, било би добро да се упитамо да ли све то може да се деси једног дана и овде, нама, када се све што се код нас данас дешава стави на вагу те исте космичке правде. На тим ксенофобичним и расистичким ставовима ми данас васпитавамо децу и следеће генерације у кући али под утицајем масовних комуникација постоји реална могућност да они буду још искључивији  јер су додатно изложени све неконтролисанијим утицајима и радикализацији. То што се овде данас кува испод „Нисам расиста, али…“ једном ће морати да дође и на наплату, чека се само тригер као тамо негде у Америци данас.

Фото: Julio Cortez, Associated Press

Татјана Драпшин