Pesma Evrovizije

“Svake godine pomislim da ne može biti gore i luđe, ali može“ je jedan od čuvenih komentara Terija Vogana verovatno najpoznatijeg britanskog novinara koji je decenijama za BBC komentarisao Evroviziju. Sada to radi Grejem Norton, skoro podjednako uspešno ali sa nešto manje zlobe i znatno politički korektnije …. i kod nas, na žalost, Duška Vučinić sa skoro voganovskom zlobom, bez prateće duhovitosti ali sa patriotskim duhom. Za Vogana je postojala legenda da svaki put kad počne prenos stavi ispred sebe flašu viskija i krene, čime se Duška radi nije poznato … Ne zamerite, svako se sa pesmom Evrovizije drugačije suočava. Kod nas u kući to je uglavnom bilo suočavanje sa strateški formiranim jakim snagama uglavnom baziranim na brojnosti. Gledanje Evrovizije zajednički sa familijom i prijateljima nekada je bio pažljivo pripreman godišnji događaj na kojem su se generacije učile kako izleda navijati, nadati se i kako izgleda gubiti. Komentarisanje “onih drugih” bilo je obavezno. I Bebi Dol je bila najbolja, samo je bila ispred svog vremena. Mame su volele one u dugačkim haljinama što pevaju “lepo”, klici ono što malo više vuče na rock ili neki aktuelni popić, ćalci one prsate i dekoltirane, verovatno, ali su glumili da ih to ne zanima.

Evrovizija se ne gleda kad si sam, jer komentarisanje, razvijanje teorija o muzičkim žanrovima, o pevljivim i nepevljivim evropskim jezicima, o scenskim efektima i nastupima, o političkim konotacijama su obavezni prateći element. Kad si sam ostaje taj osećaj da radiš neko nepočinstvo i nešto što ne treba baš pričati svima, krivice i pomalo stida. Možda prođe i tako ako mazneš onu flašu viskija od Vogana. Porodična gledanja televizije su već odavno prevaziđena pa su internet, društvene mreže, četovi i forumi rešili danas problem samostalnog suočavanja sa bizarlukom, hororom i dozom nelagodnosti, evrovizijskih nastupa ludaka svih fela i žanrova. Pesma Evrovizije je bila i ostala panevropski Mardi Gras koji u svojoj osnovi ima istu dozu zabave kao i horora, dobrih i zlih duhova srednjevekovnih maškarada, straha i banalne zabave. Evrovizija je poslednji recidiv tih pagansko/hrišćanskih rituala stare Evrope koji još uporno opstaje i skoro preteći geostrateški šalje ostatku sveta poruku „vidi šta smo u stanju sami sebi da učinimo, zamislite šta možemo da učinimo vama“. Čisto da se ne zaboravi ko još uvek, u ovom globalističkom poretku, može da izdominira na polju bizarnosti, frivolnosti i utera strah u kosti zbog nepredvidivosti koliko god se Japanci trudili tamo negde na dalekom istoku uz mnogo više alkohola, tehnike i plastike da ugroze to evropsko nasleđe.

Za početak Pesma Evrovizije nema mnogo veze sa muzikom niti sa nekim aktuelnim kretanjima na muzičkoj sceni, na sreću, ta blesava muzička podloga ovog evropskog fenomena je u svemu tome potpuno sporedna stvar. Ne kažem, tokom istorije ovog programa bilo je incidentnih pesama koje su postajale kratkotrajni hitovi, desila se koja i pevljiva ili kvalitetnija pesma (uglavnom slučajno) ali svakako to nije poenta i to nijedna od manjih i često novijih država u Evropi izgleda nije u stanju da ukapira. Ideja da se kroz jedan veliki komercijalni muzički hit kao produkta „autentične kulturne baštine“ popravi status nevidljivog ili loše plasiranog u evropskoj hijerarhiji uticaja je poslednje utočište uglavnom onih koji to nikada neće uspeti da dostignu a neki da povrate. Oni skloniji teorijama zavere i geostrateškim analizama političkog konteksta uglavnom čekaju glasanje, koje je već odavno postalo ivent sam za sebe. Tu nam se skoro kao na Kosovu uvek čini nepravda, tu opet gubimo jer nas namerno sabotiraju u zavisnosti od broja (ne)dodeljenih bodova, Albanci, Hrvati, Slovenci … pa onda Englezi, Nemci, sve baltičke zemlje (?), sve bivše ruske … u zavisnosti od ideološke sklonosti teoretičara. I čitav taj politički forum traje dok binom šetaju Verka Serdučka, Laka, Džedvardi, Končite, Lordi, dekoltirane Poljakinje što mute puter, vampiri ili krilati pevači na konopcima.

Kada je davnih dana Jugoslavija, svaki put sa napumpanom nadom de će Evropa da bude posebno impresionirana našim tadašnjim statusom mekanog socijalističkog raja i „bratstvo-jedinstvo“ sentimentom, slala sve od mediteranskog štimunga do rokmibejbi još uvek smo nekako dobro stajali, pa je koji put po ključu leglo nam neko treće ili četvrto mesto. Tada smo na političkoj karti Evrope bili egzotika i prilika da Velikih Pet pokažu da su spremni da udele i malima ponekad slavu.

Nakon raspada Jugoslavije čija se poslednja inkarnacija i završila jednom od najbizarnijih parola ikada, kada je raspad države u pitanju, a koja je sročena baš na Jugoviziji – „Hoćemo Flamingose“ postali smo sa šest novih nastupa pretnja na glasanju, a onda se raspao i Sovjetski Savez na milion država, „Stari Svet“ (Evrovizija) je opet dobio novu najezdu Varvara što je rezultiralo kao i uvek međusobnim gloženjem Velikih pa su kožom okovane Ruslane bodovima okolnih novonastalih zemalja na prepad zauzele Rim.  Od tada vodi se bezuspešna borba za dominaciju i polako se vraćamo na „narodske“ rituale poklada i maškarada iz evropskog srednjevekovnog nasleđa ali sa novim generacijama kod kojih se mešaju u glavi i gej estetika disko klubova sa modifikovanom narodna-nošnja pantalonama Željka Joksimovića i guslama, porno estetika sa hipster džemperima, vampiri rumunskih zamkova sa violinama i operetama srednjeevropskih ucifranih zamkova. Opšti vizuelni haos naravno prati i muzika, sve je tu sad smuljano i autotjun turbo folka i soul i etno sa zurlama, i šansone, rok, metal, tehno semplovi iz devedesetih, disko i retro 80-te, a sve to, kao što rekoh na početku, niko ne sme da gleda sam jer teško je samom sebi objasniti pre svega zašto se tome nepotrebno izlagati a zatim i priznati da je to sad već odavno usađen reflex koju izazivaju šljokice i blještave bine kojima je skoro nemoguće odoleti. Varavari će sledeće godine opet u maju na Rim, ovog puta zapravo, pa da otvorimo flašu Viskija i krenemo …