Песма Евровизије

Аутор: Тања Драпшин

“Сваке године помислим да не може бити горе и луђе, али може“ је један од чувених коментара Терија Вогана вероватно најпознатијег британског новинара који је деценијама за ББЦ коментарисао Евровизију. Сада то ради Грејем Нортон, скоро подједнако успешно али са нешто мање злобе и знатно политички коректније …. и код нас, на жалост, Душка Вучинић са скоро вогановском злобом, без пратеће духовитости али са патриотским духом. За Вогана је постојала легенда да сваки пут кад почне пренос стави испред себе флашу вискија и крене, чиме се Душка ради није познато … Не замерите, свако се са песмом Евровизије другачије суочава. Код нас у кући то је углавном било суочавање са стратешки формираним јаким снагама углавном базираним на бројности. Гледање Евровизије заједнички са фамилијом и пријатељима некада је био пажљиво припреман годишњи догађај на којем су се генерације училе како изледа навијати, надати се и како изгледа губити. Коментарисање “оних других” било је обавезно. И Беби Дол је била најбоља, само је била испред свог времена. Маме су волеле оне у дугачким хаљинама што певају “лепо”, клици оно што мало више вуче на rock или неки актуелни попић, ћалци оне прсате и деколтиране, вероватно, али су глумили да их то не занима.

Евровизија се не гледа кад си сам, јер коментарисање, развијање теорија о музичким жанровима, о певљивим и непевљивим европским језицима, о сценским ефектима и наступима, о политичким конотацијама су обавезни пратећи елемент. Кад си сам остаје тај осећај да радиш неко непочинство и нешто што не треба баш причати свима, кривице и помало стида. Можда прође и тако ако мазнеш ону флашу вискија од Вогана. Породична гледања телевизије су већ одавно превазиђена па су интернет, друштвене мреже, четови и форуми решили данас проблем самосталног суочавања са бизарлуком, хорором и дозом нелагодности, евровизијских наступа лудака свих фела и жанрова. Песма Евровизије је била и остала паневропски Mardi Gras који у својој основи има исту дозу забаве као и хорора, добрих и злих духова средњевековних машкарада, страха и баналне забаве. Евровизија је последњи рецидив тих паганско/хришћанских ритуала старе Европе који још упорно опстаје и скоро претећи геостратешки шаље остатку света поруку „види шта смо у стању сами себи да учинимо, замислите шта можемо да учинимо вама“. Чисто да се не заборави ко још увек, у овом глобалистичком поретку, може да издоминира на пољу бизарности, фриволности и утера страх у кости због непредвидивости колико год се Јапанци трудили тамо негде на далеком истоку уз много више алкохола, технике и пластике да угрозе то европско наслеђе.

За почетак Песма Евровизије нема много везе са музиком нити са неким актуелним кретањима на музичкој сцени, на срећу, та блесава музичка подлога овог европског феномена је у свему томе потпуно споредна ствар. Не кажем, током историје овог програма било је инцидентних песама које су постајале краткотрајни хитови, десила се која и певљива или квалитетнија песма (углавном случајно) али свакако то није поента и то ниједна од мањих и често новијих држава у Европи изгледа није у стању да укапира. Идеја да се кроз један велики комерцијални музички хит као продукта „аутентичне културне баштине“ поправи статус невидљивог или лоше пласираног у европској хијерархији утицаја је последње уточиште углавном оних који то никада неће успети да достигну а неки да поврате. Они склонији теоријама завере и геостратешким анализама политичког контекста углавном чекају гласање, које је већ одавно постало ивент сам за себе. Ту нам се скоро као на Косову увек чини неправда, ту опет губимо јер нас намерно саботирају у зависности од броја (не)додељених бодова, Албанци, Хрвати, Словенци … па онда Енглези, Немци, све балтичке земље (?), све бивше руске … у зависности од идеолошке склоности теоретичара. И читав тај политички форум траје док бином шетају Верка Сердучка, Лака, Џедварди, Кончите, Лорди, деколтиране Пољакиње што муте путер, вампири или крилати певачи на конопцима.

Када је давних дана Југославија, сваки пут са напумпаном надом де ће Европа да буде посебно импресионирана нашим тадашњим статусом меканог социјалистичког раја и „братство-јединство“ сентиментом, слала све од медитеранског штимунга до рокмибејби још увек смо некако добро стајали, па је који пут по кључу легло нам неко треће или четврто место. Тада смо на политичкој карти Европе били егзотика и прилика да Великих Пет покажу да су спремни да уделе и малима понекад славу.

Након распада Југославије чија се последња инкарнација и завршила једном од најбизарнијих парола икада, када је распад државе у питању, а која је срочена баш на Југовизији – „Хоћемо Фламингосе“ постали смо са шест нових наступа претња на гласању, а онда се распао и Совјетски Савез на милион држава, „Стари Свет“ (Евровизија) је опет добио нову најезду Варвара што је резултирало као и увек међусобним гложењем Великих па су кожом оковане Руслане бодовима околних новонасталих земаља на препад заузеле Рим.  Од тада води се безуспешна борба за доминацију и полако се враћамо на „народске“ ритуале поклада и машкарада из европског средњевековног наслеђа али са новим генерацијама код којих се мешају у глави и геј естетика диско клубова са модификованом народна-ношња панталонама Жељка Јоксимовића и гуслама, порно естетика са хипстер џемперима, вампири румунских замкова са виолинама и оперетама средњеевропских уцифраних замкова. Општи визуелни хаос наравно прати и музика, све је ту сад смуљано и аутотјун турбо фолка и соул и етно са зурлама, и шансоне, рок, метал, техно семплови из деведесетих, диско и ретро 80-те, а све то, као што рекох на почетку, нико не сме да гледа сам јер тешко је самом себи објаснити пре свега зашто се томе непотребно излагати а затим и признати да је то сад већ одавно усађен рефлеx коју изазивају шљокице и бљештаве бине којима је скоро немогуће одолети. Варавари ће следеће године опет у мају на Рим, овог пута заправо, па да отворимо флашу Вискија и кренемо …