Својом главом: ДРУГИ ПУТ ЋУ ПАМЕТНИЈЕ

Аутор: Иван Ковач

Грешити јесте људски, али понављати исту грешку једна је од дефиниција глупости. У томе је и поента изреке „Превари ме једном – срам те било, превари ме и други пут – срам ме било“, јер радити под једнаким условима исту ствар изнова и изнова, а очекивати другачије резултате заиста је сулудо. Неке грешке су наравно кобне, а неке нам изгледају глупо чак и када их први пут направимо. Међутим, грешке су иначе прихватљиве, чак пожељне, јер представљају прилику за учење, за развој. Уосталом, грешке су неизбежне, посебно ако не узмичемо од изазова, ако не играмо зихерашки страхујући да не испаднемо глупи, већ смо широм отворени према искуству. А када забрљамо упутна је тзв. postmortem анализа – баш као што обдукцијом медицинари настоје да одгонетну узрок смрти, тако се и ми можемо потрудити да откријемо у чему смо погрешили. Уопште, подвргнути се самокритици, препознати когнитивне пристрасности којима смо склони и друге своје ахилове пете, како бисмо из животног искуства извлачили мудрост. Искуство је, примећује Оскар Вајлд, само име које дајемо грешкама које смо починили. Најпаметнији се уче на туђим грешкама – може се рећи парафразирајући народну изреку – они мање паметни на сопственим, док они најмање паметни уопште не науче. Додуше, најбоље се научимо памети на сопственим грешкама, промишљајући оно што нам се догађа, али је школарина ту скупа. Опет, лекције из туђих грешака су нам бледе, неубедљиве, јер последице не осећамо на својој кожи, а усвајање поука отежава и ефекат накнадне памети. Наиме, у нама чучи „генерал после битке“ или „пророк уназад“ који непогрешиво прониче у будућност и савршено добро зна шта је требало учинити („знао сам“, „мени се то не би десило“, „било је за очекивати“), наравно тек када се све већ догоди. Неретко, ипак, бежећи из једне грешке завршимо у другој. „Морамо пазити да из искуства извучемо само онолико мудрости колико оно стварно у себи крије; ни мање ни више од тога“, поучава Марк Твен. „Тако нећемо личити на мачку која је једном приликом погрешила па села на врелу плотну шпорета. Та мачка више никада неће сести на врелу плотну – и то је добро; али она више никада неће сести ни на хладну плотну“.

На приговор да после много времена и труда на решавању неког проблема није успео да дође до резултата, један од највећих проналазача Едисон је одвратио: „Резултати?! Добио сам доста резултата, открио сам неколико хиљада решења која не функционишу“. Такав афирмативан однос према погрешивости – уместо непризнавања грешака, оправдавања, врдања, сваљивања одговорности на околности или на друге – основ је искуственог, целоживотног учења. Посебно је ту карактеристичан метод учења путем покушаја и погрешака. Попут Торндајкових гладних мачака у кавезу које како би се домогле хране морају решити проблемску ситуацију, односно притиснути ручицу, и људи, свесни незнања, прибегавају различитим насумичним, слепим покушајима и коначно случајно успеју. Односно, попут Келерових једнако гладних шимпанзи, током нецелисходних настојања добију идеју о односу средства и циља, увиде везу, па интелигентно реше проблем. Од деце до уметника, проналазача, научника итд, сви експериментишу, испробавају различите приступе, прилагођавају, импровизују, како би решили проблем, учили и напредовали. Ми, дакле, доносимо претпоставке, проверавамо их, елиминишемо, све док не дођемо до успешне хипотезе, оне које „ради“. Такав приступ заговара и теорија верификације за коју је истина само оно што је верификовано тј. проверено у искуству (попут хипотезе да пушење изазива озбиљне болести), односно у пракси (попут хипотезе да је Земља округла што је потврђено Магелановим путовањем).

Иван Ковач