Svojom glavom: DRUGI PUT ĆU PAMETNIJE
Grešiti jeste ljudski, ali ponavljati istu grešku jedna je od definicija gluposti. U tome je i poenta izreke „Prevari me jednom – sram te bilo, prevari me i drugi put – sram me bilo“, jer raditi pod jednakim uslovima istu stvar iznova i iznova, a očekivati drugačije rezultate zaista je suludo. Neke greške su naravno kobne, a neke nam izgledaju glupo čak i kada ih prvi put napravimo. Međutim, greške su inače prihvatljive, čak poželjne, jer predstavljaju priliku za učenje, za razvoj. Uostalom, greške su neizbežne, posebno ako ne uzmičemo od izazova, ako ne igramo ziheraški strahujući da ne ispadnemo glupi, već smo širom otvoreni prema iskustvu. A kada zabrljamo uputna je tzv. postmortem analiza – baš kao što obdukcijom medicinari nastoje da odgonetnu uzrok smrti, tako se i mi možemo potruditi da otkrijemo u čemu smo pogrešili. Uopšte, podvrgnuti se samokritici, prepoznati kognitivne pristrasnosti kojima smo skloni i druge svoje ahilove pete, kako bismo iz životnog iskustva izvlačili mudrost. Iskustvo je, primećuje Oskar Vajld, samo ime koje dajemo greškama koje smo počinili. Najpametniji se uče na tuđim greškama – može se reći parafrazirajući narodnu izreku – oni manje pametni na sopstvenim, dok oni najmanje pametni uopšte ne nauče. Doduše, najbolje se naučimo pameti na sopstvenim greškama, promišljajući ono što nam se događa, ali je školarina tu skupa. Opet, lekcije iz tuđih grešaka su nam blede, neubedljive, jer posledice ne osećamo na svojoj koži, a usvajanje pouka otežava i efekat naknadne pameti. Naime, u nama čuči „general posle bitke“ ili „prorok unazad“ koji nepogrešivo proniče u budućnost i savršeno dobro zna šta je trebalo učiniti („znao sam“, „meni se to ne bi desilo“, „bilo je za očekivati“), naravno tek kada se sve već dogodi. Neretko, ipak, bežeći iz jedne greške završimo u drugoj. „Moramo paziti da iz iskustva izvučemo samo onoliko mudrosti koliko ono stvarno u sebi krije; ni manje ni više od toga“, poučava Mark Tven. „Tako nećemo ličiti na mačku koja je jednom prilikom pogrešila pa sela na vrelu plotnu šporeta. Ta mačka više nikada neće sesti na vrelu plotnu – i to je dobro; ali ona više nikada neće sesti ni na hladnu plotnu“.
Na prigovor da posle mnogo vremena i truda na rešavanju nekog problema nije uspeo da dođe do rezultata, jedan od najvećih pronalazača Edison je odvratio: „Rezultati?! Dobio sam dosta rezultata, otkrio sam nekoliko hiljada rešenja koja ne funkcionišu“. Takav afirmativan odnos prema pogrešivosti – umesto nepriznavanja grešaka, opravdavanja, vrdanja, svaljivanja odgovornosti na okolnosti ili na druge – osnov je iskustvenog, celoživotnog učenja. Posebno je tu karakterističan metod učenja putem pokušaja i pogrešaka. Poput Torndajkovih gladnih mačaka u kavezu koje kako bi se domogle hrane moraju rešiti problemsku situaciju, odnosno pritisnuti ručicu, i ljudi, svesni neznanja, pribegavaju različitim nasumičnim, slepim pokušajima i konačno slučajno uspeju. Odnosno, poput Kelerovih jednako gladnih šimpanzi, tokom necelishodnih nastojanja dobiju ideju o odnosu sredstva i cilja, uvide vezu, pa inteligentno reše problem. Od dece do umetnika, pronalazača, naučnika itd, svi eksperimentišu, isprobavaju različite pristupe, prilagođavaju, improvizuju, kako bi rešili problem, učili i napredovali. Mi, dakle, donosimo pretpostavke, proveravamo ih, eliminišemo, sve dok ne dođemo do uspešne hipoteze, one koje „radi“. Takav pristup zagovara i teorija verifikacije za koju je istina samo ono što je verifikovano tj. provereno u iskustvu (poput hipoteze da pušenje izaziva ozbiljne bolesti), odnosno u praksi (poput hipoteze da je Zemlja okrugla što je potvrđeno Magelanovim putovanjem).
Ivan Kovač
