Porodica Panić: Dug put kući …

Porodica Panić je godinama u Bečeju držala svima dobro poznatu daroteku, radnju u centru grada u Glavnoj ulici. Radnju su zatvorili, preselili se u Novi Sad i konačno prošle godine u Grčku, u Solun. Ivica i Mirjana se trenutno nalaze u „Domu učeni ka srednjih škola Patrijarh Pavle“ jer su se tokom ove nedelje avi onom koji je organizovala Vlada Srbije vratili se nazad iz Grčke.
„Skoro dve decenije smo bili preduzetnici u Republici Sr biji, plaćali zdravstvo za nas dvoje i naše dvoje dece, živeli o svom trošku i školovali ih o svom trošku, sada su već apsolventi. Uredno smo punili budžet Srbije. Nikada, ali nikada, nismo imali nikakve olakšice i onda smo od 24. novembra 2019. godine rešili da se preselimo u bratsku zemlju Grčku, koja je predivna i u koju smo zaljubljeni, nadajući se boljoj egzisteniciji. Ivica je pre 5 godine bio mentor jednoj Grkinji sa kojom je kasnije počeo i da radi na nekoliko projekata. Da bi saradnja bila uspešnija i da bi imaliviše klijenata rešili smo da se preselimo. Pronašli smo stan i rentirali ga i pritom smo imali nesebičnu pomoć naših grčkih prijatelja i naših ljudi koji su tamo. Ljudi su zaista bili divni i otvoreni za saradnju, veoma poslovni i druželjubivi. Ivica je odmah dobio papire za boravak na osnovu dvojnog državljanstva a za mene smo rešavali. Otvorio je svoju agenciju i počeli su da rade na projektima, širili svoj posao dok se nije desila ova situacija. Sada je sve stopirano na neodređeno vreme. Kada smo shvatili da nećemo imati priliv novca i da ćemo imati samo troškove, rešili smo da se vratimo u Srbiju dok sve ovo ne prođe jer suludo je trošiti novac samo na troškove. Kada smo shvatili ozbiljnost situacije Ivica se konsultovao sa svojim  poslovnim partnerom i knjigovođom i rekli su da bi to bilo najoptimalnije rešenje za ovu trenutnu situaciju, jer su i oni u istoj situaciji. Ali u tom trenutku po vratak više nije bio moguć. Ostali smo zarobljeni u Solunu jer su granice zatvorene. Moj suprug zbog novonastale situacije ostao je bez posla a ja sam nezaposlena (čekala sam posao). Osetili smo se duboko poniženi jer smo želeli da se vratimo u zemlju gde smo radili preko dve decenije. Ovde ipak imamo svoju oazu, svoju kuću. Konačno Vlada Srbije je organizovala let iz Grčke za one koji žel da se vrate.ˮ rekla nam je Mirjana

BD: Kako je izgledao taj povratak?
M: U četvrtak 26. marta u dva posle ponoći je bio let za Srbiju. Na našem aerodromu nam se obratio  policajac koji nam je rekao da uđemo u autobuse kojima ćemo biti prebačeni do centra grada, da ćemo sačekati 5 časova, da istekne policijski čas, pa će nas testirati, i da negativni idu kući u izolaciju. To se naravno nije desilo, niti se niko od doktora nije pojavio. Dovezli su nas do „Doma učenika srednjih škola Patrijarh Pavle“ i tu nas je dočekala vojska, koja nas je rasporedila po sobama, uglavnom smo smešteni po četvoro a Ivica i ja smo sami u sobi. U avionu je bilo preko 100 putnika, jedna žena sa troje male dece i jedna trudnica. Uslovi su relativno ok ali daleko od toga da bi neko želeo ovde da ostane. Šta dalje? Nemamo pojima i niko ništa ne zna. To je najveći problem. Nadamo se da neće dugo trajati. Negde između 14 i 16 časova već tog prvog dana pojavila su se dva momka koji su nam uzeli bris grla i nosa ali informacije nemamo ni do danas koji su rezultati testa, ako je to bilo za test. Nismo dobili nikakvo ni usmeno ni pismeno rešenje o zadržavanju u izolaciji a pritom nas policija svakodnevno zove i pita da li poštujemo samoizolaciju što je zaista zbunjujuće jer oni očigledno ne znaju gde se mi nalazimo. U učenički dom u Beogradu smo smešteni rano ujutru oko 3-4 tada u četvrtak i sada smo već četiri dana bez ikakvih informacija. Nama se ni jedno nadležno lice nije obratilo osim vojske. Momci su dobri i ljubazni ali nama zaista treba neko da kaže koliko ćemo biti ovde, kakvi su nam rezultati testova i da li ćemo ostati ovde tokom celog perioda propisane izolacije. Što se tiče uslova ima ovde dosta toga što u ovakvim okolnostima ne bi trebalo da bude improvizacija, hrana nije hermetički zapakovana, higijena nije sjajna. Po dolasku nismo imali nikakva sredstva za dezinfekciju, sapune, maske, rukavice (na aerodromu tečnost nismo mogli da unesemo u avion). Bila je organizovana neka dostava ali je čovek naplaćivao po 700 dinara da donese stvari iz nabavke. Onda sam ja sve to objavila na fejsbuku, svi su podelili objavu i dobri ljudi su se organizovali da nam pomognu pa sad imamo pomoć i volontere. Ipak ukoliko su nam rezultati dobri mi bi želeli da ide mo našoj kući. Osećamo se zarobljeno tako bez ikakvih informacija i strepimo jer ne znamo kakvi su rezultati testova, koliko ostajemo ovde, čuva nas vojska i ne smemo napolje. Zaista se nadamo da ćemo uskoro videti naš Bečej i decu.

Neposredno pre zaključenja ovog broja Ivica i Mirjana su se vratili kući u Bečej u kućnu izolaciju, nalazi testa su negativni. Trenutno se nalaze u kući u izolaciji ali su polako krenuli da sređuju baštu, da se privikavaju na to da su ponovo u svom domu, u svojoj bašti.