Породица Панић: Дуг пут кући …

Породица Панић је годинама у Бечеју држала свима добро познату даротеку, радњу у центру града у Главној улици. Радњу су затворили, преселили се у Нови Сад и коначно прошле године у Грчку, у Солун. Ивица и Мирјана се тренутно налазе у „Дому учени ка средњих школа Патријарх Павле“ јер су се током ове недеље ави оном који је организовала Влада Србије вратили се назад из Грчке.
„Скоро две деценије смо били предузетници у Републици Ср бији, плаћали здравство за нас двоје и наше двоје деце, живели о свом трошку и школовали их о свом трошку, сада су већ апсолвенти. Уредно смо пунили буџет Србије. Никада, али никада, нисмо имали никакве олакшице и онда смо од 24. новембра 2019. године решили да се преселимо у братску земљу Грчку, која је предивна и у коју смо заљубљени, надајући се бољој егзистеницији. Ивица је пре 5 године био ментор једној Гркињи са којом је касније почео и да ради на неколико пројеката. Да би сарадња била успешнија и да би ималивише клијената решили смо да се преселимо. Пронашли смо стан и рентирали га и притом смо имали несебичну помоћ наших грчких пријатеља и наших људи који су тамо. Људи су заиста били дивни и отворени за сарадњу, веома пословни и дружељубиви. Ивица је одмах добио папире за боравак на основу двојног држављанства а за мене смо решавали. Отворио је своју агенцију и почели су да раде на пројектима, ширили свој посао док се није десила ова ситуација. Сада је све стопирано на неодређено време. Када смо схватили да нећемо имати прилив новца и да ћемо имати само трошкове, решили смо да се вратимо у Србију док све ово не прође јер сулудо је трошити новац само на трошкове. Када смо схватили озбиљност ситуације Ивица се консултовао са својим  пословним партнером и књиговођом и рекли су да би то било најоптималније решење за ову тренутну ситуацију, јер су и они у истој ситуацији. Али у том тренутку по вратак више није био могућ. Остали смо заробљени у Солуну јер су границе затворене. Мој супруг због новонастале ситуације остао је без посла а ја сам незапослена (чекала сам посао). Осетили смо се дубоко понижени јер смо желели да се вратимо у земљу где смо радили преко две деценије. Овде ипак имамо своју оазу, своју кућу. Коначно Влада Србије је организовала лет из Грчке за оне који жел да се врате.ˮ рекла нам је Мирјана

БД: Како је изгледао тај повратак?
М: У четвртак 26. марта у два после поноћи је био лет за Србију. На нашем аеродрому нам се обратио  полицајац који нам је рекао да уђемо у аутобусе којима ћемо бити пребачени до центра града, да ћемо сачекати 5 часова, да истекне полицијски час, па ће нас тестирати, и да негативни иду кући у изолацију. То се наравно није десило, нити се нико од доктора није појавио. Довезли су нас до „Дома ученика средњих школа Патријарх Павле“ и ту нас је дочекала војска, која нас је распоредила по собама, углавном смо смештени по четворо а Ивица и ја смо сами у соби. У авиону је било преко 100 путника, једна жена са троје мале деце и једна трудница. Услови су релативно ок али далеко од тога да би неко желео овде да остане. Шта даље? Немамо појима и нико ништа не зна. То је највећи проблем. Нaдамо се да неће дуго трајати. Негде између 14 и 16 часова већ тог првог дана појавила су се два момка који су нам узели брис грла и носа али информације немамо ни до данас који су резултати теста, ако је то било за тест. Нисмо добили никакво ни усмено ни писмено решење о задржавању у изолацији а притом нас полиција свакодневно зове и пита да ли поштујемо самоизолацију што је заиста збуњујуће јер они очигледно не знају где се ми налазимо. У ученички дом у Београду смо смештени рано ујутру око 3-4 тада у четвртак и сада смо већ четири дана без икаквих информација. Нама се ни једно надлежно лице није обратило осим војске. Момци су добри и љубазни али нама заиста треба неко да каже колико ћемо бити овде, какви су нам резултати тестова и да ли ћемо остати овде током целог периода прописане изолације. Што се тиче услова има овде доста тога што у оваквим околностима не би требало да буде импровизација, храна није херметички запакована, хигијена није сјајна. По доласку нисмо имали никаква средства за дезинфекцију, сапуне, маске, рукавице (на аеродрому течност нисмо могли да унесемо у авион). Била је организована нека достава али је човек наплаћивао по 700 динара да донесе ствари из набавке. Онда сам ја све то објавила на фејсбуку, сви су поделили објаву и добри људи су се организовали да нам помогну па сад имамо помоћ и волонтере. Ипак уколико су нам резултати добри ми би желели да иде мо нашој кући. Осећамо се заробљено тако без икаквих информација и стрепимо јер не знамо какви су резултати тестова, колико остајемо овде, чува нас војска и не смемо напоље. Заиста се надамо да ћемо ускоро видети наш Бечеј и децу.

Непосредно пре закључења овог броја Ивица и Мирјана су се вратили кући у Бечеј у кућну изолацију, налази теста су негативни. Тренутно се налазе у кући у изолацији али су полако кренули да сређују башту, да се привикавају на то да су поново у свом дому, у својој башти.