ДруштвоКултура

Премијера “Полицајаца” Драмског студија младих

Драмски текст “Полицајци” пољског писца и драматурга Славомира Мрожека је и тих година када је настао (1958.) био контраверзни урадак једног релативно идеолошки јасно опредељеног комунисте који је без обзира на лагодну позицију коју је имао у државном и уметничком естаблишменту тога времена имао потребу да реагује на мане система у којем је живео. Овим текстом свакако није почела та његова дисидентска каријера (и раније је имао иступа који би се тако могли окарактерисати) али је веома значајан за његов будући опус и коначно одлуку да пребегне на Запад. По својој драмској форми и због теме коју је одабрао пишући о једној “имагинарној” земљи у којој опозиције више нема јер за њом нема потребе, о држави у којој су сви грађани лојални јер је све савршено и потаман он је одабрао да пише текст у форми театра апсурда. Тамо негде иза гвоздене завесе у Пољској средином века. У самом тексту па и у овом извођењу на даскама нашег позоришта дубоко већ у 21. веку јасно су препознатљиви сви класични формати овог жанра од водвиљских момената, преко надреалних ситуација, слапстик покрета, у форми јединственог микса апсурда, комедије и трагедије. “Полицијаци” је текст који је с разлогом постао популаран и на западу након Мрожековог пребега у Француску, игран је на великим сценама свуда у свету. Историја, на жалост, увек наново поставља тему тоталитаризма у фокус па је ето ових година актуелна опет, посебно овде данас код нас. Креативни тим Драмског студија младих већ одавно не бежи од таквих текстова, од непопуларних конотација, од кодова и алузија али ни од јасних и директних референци. Напротив.

Када је у питању извођење овог текста Драмског студија младих Градског позоришта чија премијера је одиграна у суботу 30. новембра пред препуном салом публика је могла само да буде поново импресионирана чињеницом да су сви ти клинци, ту негде из наше улице, чланови једно успешног ансамбла који успева да прави из године у годину представе које с разлогом освајају награде на свим фестивалима. Представе које по својој тематици и текстовима нису ни мало лаке за интерпретацију у аматерским условима и без професионалних глумаца. Форма театра апсурда је једна од тежих, и лако може да исклизне у негледљиво и у апсолутни промашај јер је подтекст у оку посматрача, смисао је резервисан за интерпретацију гледаоца. Ок, овог пута није то био превелики скок да се препозна уписани контекст јер асоцијације на нашу стварност су више него очигледне но то свакако није нарушило успех ове поставке. Као и увек када су представе овог ансамба у питању једна од јачих страна представе је режија, у овом случају посебно, ефектни кореодрамски моменти, покрет, сценски ефекти. Глумачки било је то више него коректно извођење. Ово је већ други пут (након Господара мува) да се режисер одлучи да  уради промену пола ликова, да некада традиционално  „мушке“ представе  „феминизује“ (овога пута у питању су полицајке) и до сада оба пута ефектно јер је постигао да на тај начин  сам текст добије једну додатну друштвено контекстуалну димензију, значање.

Након премијере преовлађујући утисак је био да ће ово бити још једна хит представа овог ансамбла којом ће пустошити фестивале. За сада је заказано још једно извођење пред домаћом публиком средином јануара а онда на пут.

Питали смо главну глумицу Гордану Адамов како је припремана представа, какво је њено виђење ове поставке, на који начин су млади чланови ансамбла схватили представу, текст, подтекст, какви су даљи планови ансамбла…

“Овај комад Славомира Мрожека настао је педесетих година прошлог века, и ако занемаримо чињеницу да смо имали потешкће да „сажваћемо текст“, односно да га упростимо и прилагодимо како би био разумљивији и нама и публици, комад се показао и више него актуелан и без проблема смо га сместили у овај наш 21. век. Како каже редитељ Игор Павловић, текстови које радимо нам се просто сами намећу. Сећам се прве читајуће пробе и реплике „Да не гледате ви на све то кроз мало ружичасте наочари?“, то је оригинална реплика из Мрожековог комада, али су те „ружичасте наочари“ наша свакодневица на овим просторима… Мислим да смо се у „Полицајце“ заљубили већ тада, после првог читања. Укратко, ради се о земљи у којој је народ „дивље лојалан“ и где критичко мишљење не постоји, због чега је полиција у проблему пошто схвата да ће бити укинута…Текст је на први поглед комичан, препун је апсурда и признајем, много смо се забављали док смо радили на представи, али како су се коцкице поклапале све је више било језивих, па чак и тужних ситуација, барем за мене. Имамо нове чланове у нашој трупи, трећина њих је сада први пут стала на сцену, неки су по први пут добили и веће улоге, али се то на премијери није видело. Сви су без великих потешкоћа ускочили у наш ритам рада на представи, што није изненађење када имате овако доброг редитеља и ментора као што је Павловић. Напорно смо радили протекла два и по месеца и задовољни смо коначним резултатом, а судећи по коментарима након премијере, задовољна је и публика. За све оне који нису били у могућности да присуствују премијери, репризу играмо 13. децембра. Премијере су увек најтеже, па нама сад остаје још само да се уиграмо, а за то је потребно време. Имамо добар осећај везано за ову представу и мислим да ће „Полицајци“ имати једнако добар успех као и наше раније представе. Радујемо се предстојећим фестивалима и новим изазовима.”