Својом главом: ЗНАМ ДА НИШТА НЕ ЗНАМ

Уместо да самозадовољно прихвати хвалу, да здраво за готово узме објаву делфијског пророчиштва да му по мудрости нема равног, Сократ одлучује да, како нам казује Платон у „Одбрани Сократовој“, предузме истраживање како би одгонетнуо по чему је то његова мудрост изузетна. У најбољем духу истинољубивости и интелектуалног поштења, Сократ је решио да се не упути својим одушевљеним следбеницима у намери да потврди глас ауторитета, већ да тај глас покуша оспорити упутивши се онима који су по мудрости најчувенији. Испрва одлази државнику који „додуше, изгледа мудар многим другим људима, а највише самом себи, али да то у ствари није“. Потом иде песницима који „кажу многу и лепу ствар, али од онога што кажу не знају ништа… оно што они певају није плод њихове мудрости, него неког природног дара и надахнућа“. Најзад, Сократ се обраћа рукотворцима, међутим „зато што је сваки од њих лепо радио свој занат, сваки је држао да и у осталим најкрупнијим стварима превазилази мудрошћу све друге“. Након вештих запиткивања и истраге Сократ закључује да свако од њих „мисли да зна нешто, а у ствари не зна, док ја, као што не знам, и не мислим да знам“.

„Онај ко не зна, а не знада не зна, будала је: избегавај га. Онај ко не зна, а зна да не зна, ученик је: поучи га. Онај ко зна, а не зна да зна, спава: буди га. Онај ко зна, а зна да зна, мудрац је: следи га“. Уколико Сократово испитивање сагледамо у кљу-чу наведене изреке испоставља се да је Сократ ученик који је мудрији од „мудраца“ који су заправо будале. Мудрост се, наравно, не исцрпљује у знању онога што знамо (тзв. познате познатости), већ подразумева и знање о незнању (тзв. познате непознанице), јер што више знамо постајемо свеснији сопственог незнања. Познате непознанице укључују рецимо и неизвесности којих смо свесни, које на основу претходног искуства и знања можемо очекивати (нпр. да се аутомобил којим смо кренули на пут може покварити). Напокон, мудрост обухвата и свест о постојању тзв. непознатих непознаница, неизвесности које не можемо ни очекивати, јер их на основу претходног искуства и знања нисмо у стању ни на који начин предвидети. Такође, мудар човек рачуна и на тзв. непознате познатости као што су предрасуде и други потиснути садржаји који су ту и утичу на наше понашање, али којих не желимо да будемо свесни, јер су нам непријатни.

Сократова мудрост лежи пре свега у освешћеном и признатом незнању, што је претпоставка сваког озбиљног сазнавања. Ако мислимо да све знамо – а само будала све зна, каже изрека – учење престаје, и нема напретка, а то је жалосни удес толиких одраслих људи. Сократово спознато незнање односи се и на битне теме попут среће, праведности, лепоте, мудрости, смисла живота итд. Па иако о свему томе по природи ствари није могуће достићи извесност сазнања, можемо се трудити да своја гледишта преиспитујемо и поткрепљујемо разлозима, свесни да се тај процес никада не може завршити, уопште да смо тек филозофи, дакле љубитељи мудрости, а никако мудраци.