Трудом ка успеху – Настастија Недимовић

Са шеснаест година се из Бечеја преселила у Нови Сад, уживајући у професионалној каријери ватерполо играча, играјући и за женску српску ватерполо репрезентацију. Запослила се у фото-студију и упоредо студирала факултет. Испунила је своју жељу да остане у ватерполо свету и постане судија. У међувремену се заљубила и остварила сан многих жена. Остварила се као мајка ћерке Ние, а како сама каже њен живот је добио потпуно други преокрет кад је затруднела по други пут.

Наша некадашња суграђанка Настасја Недимовић пристала је да, за наш лист Бечејски дани, још једном исприча како је изгледао пут до победе против хроничног рака коштане сржи.

„Месецима, у трудноћи, која је била уредна, сем анемије, посећивала сам хематолога, као и гинеколога, где је закључено да се ради о хемолитичкој стеченој анемији. Нико није помишљао да имам рак, иако је време пролазило, а мени је било све горе. Осећала сам да нешто није у реду, и то попри лично, чак сам и упитала свог хематолога да ли може бити да је у питању нешто озбиљније, попут рака, тумора и добила сам велико НЕ. Симптоми који су се јављали били су ишијас у обе ноге, превелик умор, слабост, малокрвност, као су спазми по леђима, који су били страшно болни док ме једног дана нису коначно оборили у кревет када више нисам могла да устанем. Након мењања хематолога и тражења другог мишљења, хитно сам превежена на одељење хематологије у Клинички Центар Војводине где ми је урађена пункција коштане сржи.“

Када се нешто тако неочекивано догоди, неминовно је да човек себе пита – Зашто се то баш мени дешава – питали смо Настасију да ли је она то питање себи поставила, а она нам је одговорила следеће:

„Наравно, то је питање које се најчешће поставља себи када оболимо од тешких болести. Схвативши да немам пуно вајде од налажења овог одговора који заправо ни не постоји, као и кукања, фокусирала сам се на оно што је испред мене, а то је излечење и враћање својој породици. Најтеже ми је пала чињеница да сам одвојена од своје породице, а нарочито ћерке Ние и сина Вука.“

Истакла је још да јој је у тој борби помогла подршка супруга Немање, и целе њене породице.

„Највећа подршка ми је дефинитивно била моја породица. Супруг који ниједног момента није одустао од мене, нити по-мислио на то да ја нећу успети. Он је неко ко је био и остао моја стена. Ко је знао да ме подигне када паднем и гурне ближе ка циљу. Говорио је да су нам овакве карте додељене, и да сада треба да заиграмо са њима. Мајка, тетка и очух су били фокусирани на чување Вука. Највише су ме мучиле мисли у којима моја деца одрастају без мене. То је оно на шта је свака мајка слаба јер је суштина улоге мајчинства управо та – бити ту за своју децу. Ово све давало ми је надљудску снагу да истрајем.“

Ипак, након толико дуго времена наша бивша суграђанка је испричала како је морала да учи све испочетка, након скоро годину дана лечења у Клиничком центру Војводине.

„Сломљени пршљенови, грудна кост и ребра током порођаја отежали су читав процес излечења. Морала сам учити и поново да седим и стојим. Уз много труда и вежбе, уз помоћ физиотерапеута, у томе сам полако успевала. Користила сам мидер који је фиксирао труп због бушних костију које су последица болести, како се не би сломиле, и ходалицу за проходавање.“, – овако се наша саговорница присећала своје 27. године.

Латинска пословица гласи: „У здравом телу здрав дух“ а ево шта је ова инфлуенсерка и ауторка избацила из свог живота кад је ставила здравље на прво место.

„Стрес је оно што сам прво избацила, нервирање око ситница, небитних ствари, па чак и неких битних на које једноставно не могу утицати, и то је у реду. Потрудим се око свега максимално, дам све од себе, а оно на шта не могу да утичем, препустим животу. Више бринем о себи и свом здрављу. Исхрану сам потпуно променила. Већ 6 година не једем шећер, вештачке заслађиваче, бело брашно, месо, квасац нити прерађену индустријску храну. Издала сам и књигу под називом Imunomania која садржи преко 140 рецепата за 30 дана здравих и избалансираних оброка, као и књигу Smoothie mania са 100 рецепата за смутије за дијабетичаре, спортисте, сениоре, децу и људе који имају проблема са варењем. Огромна је грешка уверење да „јака“ храна, нарочито ве-лика количина хране меса, месних прерађевина, хлеба, шећера и свега што нас чини ситим даје снагу за јаку хемотерапију. Насупрот томе, она само извлачи енергију из нашег тела јер је за варење свега набројаног, управо потребна енергија. Та енергија треба да буде усмерена на самоисцељење нашег организма, за подизање имунитета како би се сам изборио са оним што га чека.“

Након четири године борбе, Настасја је у августу прошле године добила резултате биопсије где је сазнала да у њеном организму нема више елемената болести. Ми смо је питали како се у том тренутку осећала.

„Неописиви осећај среће, слободе, победе, задовољства, али у исто време и неверице.  Када се толико дуго бориш са нечим, годинама, твојој глави чак треба времена да схвати да је све у реду. Но, то не значи да се треба вратити лошим навикама, него се наставити трудити и улагати у своје здравље на све могуће начине.  Не треба живети у прошлости, али је у реду некад се подсетити на тај период живота како бисмо били поносни на то што смо успели, и можда извукли неке добре поуке које нам помажу даље у животу. Било је претешко и наизглед неизводиво, чак се и дан данас осврнем и запитам како сам, тј. како смо све то успели. Оно што је битно је да смо научили неке нове животне лекције и извукли само добро из свега. Све је то сада иза нас, трудимо се да живимо у садашњости и планирамо лепу будућност.“ – испричала је она и својим суграђанима оставила многобројне животне поруке својом изјавом.

Разговор водила Јулијана Палинакш